„Панк је друштвено ангажована идеологија која има много сличности са политиком“
Обично се политичари везују за озбиљне теме, расправе и јавне дебате са неистомишљеницима и ретко их све до једног, ма којој струји да припадају, представљамо само кроз кампање и дата обећања, те судимо јесу ли их испунили или не. Међутим, и они имају слободно вријеме и хобије као сви обични смртници. С тим у вези разговарали смо са господином Јованом Вучуревићем, председником Одбора за људска права и слободе и посланик ДФ-а. Јоле, како га зову и колеге, и пријатељи, батерије пуни уз музику која га је, како нам је рекао, обележила од најраније младости.
На самом почетку ваше биографије стоји да сте гитариста, члан и оснивач панк бенда Друштво скривених талената. Откуд један панкер у политици, каква је то повезаност ?
„Морам да будем прецизнији, ја сам био члан тог бенда неке три или четири године, а оснивачи су Борис Љешковић и још једна екипа заједно са Срђаном Симоновићем. Ту је био и мој брат рођени Вељко Вучуровић. Иначе, музиком сам почео да се бавим и прије ‘Друштва скривених талената’. И нисам био панкер на самом почетку. Ту су били и други разни музички правци, нијесам се био оријентисао на само један – и хард рок, и панк рок… А у у бенду ‘Друштво скривених талената’ нашао сам се почетком деведесетих, 1993. или 1994. године када сам дошао из војске. Што се политике тиче, мислим да панк и политика и те како имају додирних тачака, као и други правци, наравно, али посебно панк који је као музички правац, и уопште друштвени правац. Не бих га ја само сврстао у музику, ипак је то идеологија, ангажована и друштвено, и политички, и то тамо где је и настајао. А настајао је на рубовима појединих енглеских градова, од Милвола до Лондона. Настао је заправо као покрет за права, првенствено, радника, тако да политика и панк имају доста тога заједничког. Е сада, какве панк има везе са политиком коју ја преферирам, а преферирам националну, српску политику, дакле, борбу за права српског народа, а и то може да се повеже јер је данас све дозвољено, и у политици, и у музици. Што се тиче мог ангажмана у бенду који смо поменули, то је једно јако лијепо, можда и најљепше раздобље у мом животу. Концерти, дружење, контакти са људима, креативне енергије… Сви ми смо се међусобно препознавали, не само на сцени Црне Горе, већ и на сцени тадашње Југославије, ради се о СРЈ. Тај бенд је и након мене наставио да живи и данас можемо рећи да се ради о највећем бенду у Црној Гори иза којег је остало пет или шест албума.“
Како бисте описали Црну Гору кроз призму музике?
„Црна Гора је мало чудна што се тиче музике, посебно рокенрола који и није био толико заступљен, тако да је бенд ‘Друштво скривених талената’ обележио првих 50 година рокенрола у Црној Гори.“
Кажете да сте у бенд ступили почетком деведесетих када је у први план избио шунд у музици, како сте се ви као рокер и панкер осећали када се појавила таква врста музике?
„Без неке лажне скромности, могу да кажем да сам дао допринос и на другим пољима у борби против тога, добро сте рекли, шунда који се појавио. Тих година сам почео да радим и на радију Никшић и водио сам емисију која се звала ‘Изнад града’ и самим називом асоцирала је на пјесму бенда ‘ЕКВ’. Генерално, та емисија је била посвећена рок музици, радили смо ТОП листе. Углавном се емитовала у време највеће експанзије турбо фолка. Моја екипа и сви људи који су били око нас у Никшићу у то доба, ми смо сви одрастали уз рокенрол. Уз ‘Азру’, ‘Идоле’, ‘Булдожер’, ‘ЕКВ’… Дакле, одрасли смо уз читаву серију бендова који су чинили нови талас, али ја често волим да кажем да сам дијете деведесетих иако се појавио тај турбо фолк. Јесу деведесете биле тешке, зову их и оловне године, али деведесете су произвеле и нешто, можда чак и најбоље у југословенском рокенролу.“
На које конкретно бендове и нумере мислите када кажете најбоље?
„Мислим на лепезу бендова… ‘Гоблини’, ‘Канда, Коџа и Небојша’, ‘Велики презир’, ‘Џукеле’, ‘Казна за уши’, ‘КБО’, ‘Човек без слуха’, ‘Сиџ Пацк’, ‘Ритам нереда’, ‘Смак’, ‘Атомско склониште’, ‘Рудолф’… Велики број бендова који су настали у ратно доба, а и дан-данас опстају на музичкој сцени, и направили су неке од највећих хитова свих времена. Притом имамо у виду распон од неке 1992. године до данас. Велики број бендова проистекао је из времена које је било све, само не лако.“
Обично се та врста музике, и тада, и данас, повезивала са некаквим недозвољеним супстанцама. Да ли је то мит или истина?
„Што се тиче бендова које сам ја поменуо, они су сви везани за тренутак и вријеме када су настали, а сад, да ли је неко радио нешто са стране, то је већ њихова лична ствар и ствар тражења инспирације, али што се тиче баш ових бендова из деведесетих, они су буквално настајали у периоду ратова и они су реакција на ратна дешавања и уопште на тадашњу атмосферу, што музика и треба да буде. Ја сам лично присталица става да музика мора бити одраз дешавања у друштву, као што је и турбо фолк одраз једног пада у којем смо се нашли у моралном, економском и сваком другом смислу почетком деведесетих. Као што музика буди најљепше емоције, тако може да пробуди и оне потпуно супротне.“
Што се тиче црногорске сцене, како вам се чини опус и рад бенда ‘Господа Глембајеви’?
„Имао сам прилике и да их слушам и уживао сам, међутим, ја сам представник никшићке сцене и струје. Они су имали тај први замах на самом почетку и могло се наслутити да има наде за тај бенд… Конкретно говорим о Гитаријади 1992. године у Подгорици када сам их уживо слушао и када су ми се допали, међутим, након тога долази до потпуне стагнације, није их било годинама, нити су се појављивали, нити су имали свирке и онда су се после неких двадесетак година појавили са обрадом једне пјесме Вита Николића, који је такође Никшићанин. Дакле, и они су тражили инспирацију у Никшићу. Све у свему, то је бенд који је обећавао, али на крају, нажалост, није направио неки већи замах иако је ту постојало и доброг материјала и потенцијала. Сви они су добри музичари, али и даље је вријеме пред њима иако се ради о музичарима који су мало старији од мене. У сваком случају, црногорска рок сцена углавном се базирала на Никшићу.“
Никшић је дакле колевка рока у Црној Гори?
„Ја бих прије рекао да је Никшић град који је одржао рок у животу током деведесетих када му је пријетило потпуно нестајање. Није била развијена рок сцена у Црној Гори ни прије тога, постојали су неки обриси седамдесетих и осамдесетих везани за Миладина Шобића, ‘Ружин трн’ као и још неке бендове, а деведесетих су се уз ‘Друштво скривених талената’ појавили још неки бендови у Никшићу, поменућу бенд ‘Доктор Пикасо’ који се издвојио међу најбољима, затим ‘Гомила несклада’, ‘Аутогени тренинг’, ‘Панкреас’… Углавном , читав низ година везан је за Никшић, касније се буди и Подгорица. Бар је имао и држао неку константу, али то је у принципу то што се тиче Црне Горе.“
Поменули сте и ‘Азру’ и ‘ЕКВ’, а тада се публика махом делила на ону која преферира Азру и на ону која преферира ЕКВ. Какав је случај са вама?
„Увек сам остајао чврсто уз Штулића, ту нема двојбе, с тим што, наравно, и ‘ЕКВ’ је велики бенд. Делили смо се ми и на ‘Азру’ и ‘Идоле’. То нам је била нека доминантна подјела.“
Кога онда бирате у тој подјели?
„Ја увијек бирам ‘Азру’, они су ми увијек у првом плану. Писао сам и неке текстове који су везани за рокенрол, у припреми је и књига о томе, ето, имате и ексклузиву. Баш када сам писао о Џонију Штулићу, рекао сам Џони је највеће име, а Штулић највеће презиме југословенског рокенрола. Мислим да сам ту ставио тачку на то ко је, макар за мене, највећи на југословенској рок сцени.“
А како коментаришете његову доследност што се не враћа у ове наше балканске крајеве?
„То је он у ствари. Колико год бисмо и ја, и на хиљаде људи које га обожавају жељели да се он врати, ипаг га негђе у тишини срца подржавам у томе јер је човек просто такав и да има ту неку доследност колико год то некоме можда смета или не. Он води своје индивидуалне битке и у томе истрајава.“
Како оцењујете музичку сцену на којој одрастају данашњи тинејџери?
„Па колико сам упућен, а чини ми се да покушавам да будем, мислим да је и даље заступљено оно што се десило почетком деведесетих, говорим о турбо фолку. И данас, 30 година касније, гро омладине стасава на таквој музици како год се она данас назива, углавном то није оно на чему могу да се развијају мождане вијуге као што смо ми развијали наше уз умјетнике какав је био Милан Младеновић или Штулић, Влада Дивљан и други који су првенствено и искључиво размишљали о тој интелектуалној страни рока. Данас, нажалост, није таква ситуација, али ето, увијек постоје појединци и пунктови у друштву од којих потиче и развија се нека здравија енергија, а која би могла да пробуди нешто што јесте здраво, те интелектуално надмоћније од свега што данас нуде медији који нам сервирају то што нам сервирају. У сваком случају, не треба губити наду, што би рекли ‘Гоблини’ – Има нас!“
Како бисте се ви као активиста и политичар борили против тог шунда?
„Ја често у Парламенту цитирам бар по једну строфу Штулића или Младеновића, или ‘Ритам нереда’…“
Дакле користите омиљене стихове као пригодне и ангажоване?
„Тако некако. Заиста често волим да цитирам поменуте умјетнике у нади да ће то и млађи чути, те да ће их заинтересовати и да ће помислити шта ли то овај човек прича. Наравно, паралелно са политиком бавим се и писањем, па је и то неки вид мога доприноса. Рекох да припремам књигу која ће ускоро изаћи. У питању је проза, књига текстова о бендовима, и страним и домаћим, можда и то буде некакав допринос. Ја ћу бити задовољан и ако само петоро њих окрене на ту страну за коју ја вјерујем да је исправна. Али имам и збирку пјесама коју сам издао прије неколико мјесеци.“
Која врста пјесама је у питању, да нису епске?
„Нису, нису… То је чисто неки пресек мојих стихова. Тридесет година су се скупљали разни папири по мојој соби и онда је мој пријатељ Бећир Вуковић рекао да то треба да се среди и објави и тако се то и десило. То је збирка мојих стихова од периода деведесетих до данас, тако да ту има разних стилова и жанрова.“
Да ли и сада у слободно вријеме свирате, имате ли неки бенд у ком свирате за своју душу?
„Немам бенд, али свирам врло често.“
Соло или са неким?
„И соло, и са братом који је професионални гитариста. Он свира у бендовима ‘Аутогени тренинг’ и ‘Панкреас’ и онда ја покушавам да му отмем мало времена и да се подсјетим тог осјећаја.“
И како вам иде?
„Добро ми иде, остао сам у доброј форми, па би могао да се деси и неки бенд чисто за нашу душу, мада имам и неке пјесме које сам сам писао и на које сам набацио и неку музику, па лако може да се деси и да их снимимо. Такође би требало да напоменем да ће ускоро један бенд из Бара објавити пјесму на којој ја потписујем и текст и музику.“
Које бисте бендове издвојили као ауторитете, а који су обељежили светску рок и панк сцену?
„Ја сам неко ко доста инсистира на неким жанровима када је ријеч о страној музици. Слушао сам углавном психоделични рок с краја шездесетих година и онда сам се оријентисао на ту врсту музике, али и на седамдесете. После ме није ништа интересовало осим хеви метала, али бих свакако издвојо Морисона, ‘Велвете’, свакако ‘Пинк Флојд’, али раздобље док је у саставу био Роџер Вотерс, дакле закључно са албумом ‘Тхе Финал Цут’. Без Вотерса ми није било то то више…“
Пинк Флојда у ствари нема у аутентичном смислу од када нема Сида…
„Тако је ако ћемо да улазимо у детаље, то јесте велика истина, али наравно, они су можда највећи бенд свих времена. Велики сам љубитељ и ‘Битлса’, али у њиховој каснијој фази.“
Како гледате на данашњи рок у Црној Гори?
„Данашња рок сцена је таман као и до сада, стагнира. Ти бендови немају неку подршку јер без материјалних средстава нико не може ни да се упусти у то. Бендови треба да добију новац да би негде свирали и да би касније снимали то што желе, а Црна Гора кубури и са студијима, можда имамо један или два. Нико не брине о рокенролу у Црној Гори, тако да смо, нажалост, ми и данас у ситуацији као Црна Гора шездесет и неке.“
Можда млади људи не траже и не буне се?
„Постоји група људи, група музичара, која се чврсто везала за једну политичку структуру и то траје годинама. Они су имали уплив свуда. Ако укључите РТВ Црне Горе видећете неке карикатуралне ликове са неким пјесмицама које су између канцона, турских и шпанских пјесама.Они су уништили музику у Црној Гори и покушај да она буде негђе на нивоу урбаног и неке поп културе.Управо та група људи која је била на државним јаслама и која је наступала на скуповима ДПС-а, а и данас уживају те привилегије, посебно на неким телевизијским станицама. Они су направили неки свој кружок, тако да остали нису могли ни да приђу ни средствима, ни медијима гђе би могли да се препознају као оригинални и квалитетни извођачи. Оно што је пак добро, а то нисмо помјенули, у Црној Гори постоји неколико добрих фестивала и заиста треба поздравити ентузијазам људи који стоје иза тих фестивала и одржава их у животу. То је пре свих ‘Лаке Фест’ у Никшићу који одржава црногорску рок сцену. Ове године имамо и ‘Бедем Фест’ такође у Никшићу. Они одржавају у животу све оно што се у Црној Гори назива рок сценом, а то значи и те како за нашу промоцију у региону.“