Како смо провели три деценије заробљени сивилом једног џемпера
Пише: Сања Томовић
Ово је прича о једном џемперу, бјеше то кад га угледаше људи посве обичан џемпер. Мада, морам признати вала, био је некако безличан. Лугаве боје како једном, мени једна старина описа пешкир сиве боје, најављивао је једно сиво вријеме. Да! За народ сиви, ипак за њега наиђе вријеме „пинки“ боје. Посивисмо са све џемпером. И док је џемпер мијењао боје и облике, осили се „наш“ џемперчић, па тако му се „учиње“ да смо мање више сви у његовом власништву. Те тако не знам ни сама, како? Олакоми мали, ситни и сироти џемперак, свега му мало, нас некако „научи “ да нам ни опанци не требају. И то нам је много. И док сам ја као дијете слушала да треба ићи у школу да научиш да радиш, џемпер је за то вријеме „украо“, отео нам све што је могао, тако да ми који није терен са све џемпером препознао остадосмо „кратких“ рукава. Безлични џемпер мијењао облике и боје да је на крају скроз изгубио компас, умислио јадан да је сведржитељ да прије њега није било живота и да после њега неће бити живота. Нека што он тако мисли, но што наведе незнавене и неотријежњене да после њега више ни Сунца бити неће. Те тако нама џемпер поче да уводи не правила, већ наредбе, не смијеш, нећеш, не можеш, немаш право, и тако ми проведосмо три деценије „заробљени“ сивилом једног џемпера. Као биљка месождера, тако и џемпер све на шта би наишао, никад му не бјеше доста. Но, после сваке кише и сивих облака наиђу фини и сунчани дани, па тако после периода сивила дођоше свијетли дани без џемпера сиве боје. Морам признати под утицајем кућног васпитања увијек сам имала аверзију према џемперима лугаве боје, некако су безлични. Баш сам много срећан што ја нисам такав.