Шта би било да не бјеше Ђорђа? На данашњи дан, 16. новембра 1768. — Србија је добила свог вожда, устаника, своју најскупљу главу, Црног Ђорђа Петровића. Кроз крв и блато Устаничке Србије, Карађорђе је подигао свој народ на вишеструко снажнију османску војску султана Селима III, сјечу кнезова наплатио сјечом дахија, из рана Србије запалио ватру српске револуције — и побјеђивао. Био је човјек дубоке вјере, и ту је још једна, мање помињана, димензија његове личности: Карађорђева жртва за хришћанску Европу. Прије подизања устанка походио је манастир Студеницу, узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога — и, опет, побјеђивао. Карађорђе је, својим Устанком, постао Отац модерне Србије, тако га је доживљавао и црногорски владика, Петар II Петровић Његош, који је у писму, његовом сину, кнезу Александру, 3. јануара, 1841, дакле шест година прије свог најпознатијег дјела, писао: „Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије”.
Димитрије Давидовић у „Живот Кара-Ђорђа Петровића” (1848) наводи податак да је бесмртни вожд поријеклом „од Подгорице испод Црне Горе”, данас то са сигурношћу не знамо, чешће се претпоставља да је Карађорђе поријеклом из Васојевића (који су се у Сјеници и придружили његовим Устаницима, касније и хаџи Продану), али знамо да постоји обимна преписка између Св. Петра Цетињског, који је, својим побједама на Мартинићима и Крусима, био једна врста претходнице Карађорђевим устаницима у поробљеним српским крајевима, и вожда Карађорђа.
Наравно, једној од најдоминантнијих личности наше историје и највећем српском националном јунаку, најпознатија посвета је она, објављена у Бечу, на Ново љето, 1847. године. Најважнијем лику нашег народа, најважнија књига. „Горски вијенац” је и пролошким својим пјевањем које је тако насловљено, и у цјелини, сам за себе — посвета праху оца Србије. И једнако лако је замислити, у густим шумарцима устаничке Србије, Ђорђа лично са својим четама, како крај ватре у глухо доба ноћи, сам собом, док сви јунаци спавају, својим од ракије испуцалим гласом, себи у браду тихо изговара: „О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим!”
Нажалост, кобна ноћ између 25. и 26. јула, 1817. узела је Србији Ђорђа, а дала јој проклество као тешку оставштину за будућност. Организатор убиства био је Карађорђев кум Вујица Вулићевић, и Јанусово лице српске историје, у својим најтамнијим изражајима, данас има његове очи. Милош Обреновић је Ђорђеву главу допремио турском султану у Истанбул коју су Османлије захтијевале као симбол тријумфа Отоманске царевине над Балканским побуњеницима. Отада има двије стотине година, а народ се још увијек није ослободио терета политичког немира који га је те јулске ноћи дубоко потресао, а који је покојни пјесник, Петар Пајић, антологијски артикулисао кроз своје чувене стихове:
„Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.”
Нужност националне судбине и политичког тренутка данас, можда више него икад, захтијева да дође до помирења двије српске историје, у нама, и са нама, кнеза Милоша Обреновића, без кога не би било Државе, и вожда Карађорђа, без кога не би било Слободе. А ми данас, без обије династије, и наравно, без треће, са којом су се Карађорђеви потомци ородили, светородне лозе Петровића — сасвим извјесно, не бисмо знали ко смо.