ШУШИЋ: ВРАТИТИ ВРХОВНОМ СУДУ УГЛЕД‼️

Митар Шушић, Права Црна Гора

Иако су захтјеви за промјенама у правосуђу, у новом политичком моменту, са разлогом усмјерени примарно на персоналне промјене челника правосудних институција, нова власт своју ријешеност да ствари доведе у поредак мора показати и кроз спремност да се бави озбиљним, суштинским реформама, које треба да оживе срушено повјерење јавности у правосудни апарат и исти учине ефикасним, доступним и достојним своје узвишене функције.

Сплет више историјских, политичких и социолошких околности довео је до тога да Црна Гора данас има правосудни систем који је проблематизован  и то не само на нивоу утиска јавности о постојању утицаја разних структура на његов рад. Изазов је много већи, јер је данашњи судски апарат, по свом положају и организацији, постао бирократизована хијерархијски устројена машинерија, у супротности са оним што би суд по својој суштини требао бити, а да не говоримо о  заборављеној историји и традицији судства у Црној Гори, којом би се заиста могли поносити. Изгледа да смо дошли до тога да се, након толико револуција, промјена и реформи, са сјетом као друштво опомињемо Суле Радова и времена када „Законик страшно пријећаше, Правитељство и Суд правду чињаше, Кулук са мјеста у мјесто иђаше и сваки злођел од страха трепташе“. Јер тада је суд имао углед у друштву, који му није нико, до сам себи, дао.

Тада право није било, како данас угледни правници желе представити – „дубока вода“. Не, било је блиско народу, једноставно и доступно. Такво и треба да буде, такво оно по својој суштини јесте, све док се не одвоји од правде, а затим и од реалности и претвори се у један самодовољан систем, заплетен у сопствене институте, норме, институције и надлежности које више нико не разумије.

Кулук и Велики суд у данашњој Црној Гори замијенило је невјероватно шестоспепено правосуђе – основни, виши, Апелациони, Врховни, Уставни и коначно Европски суд за људска права. На први поглед, изгледа боље да се нека одлука преиспита више пута, али овако удаљавање захтјева за правдом од коначне одлуке само, уз велике трошкове, производи правну несигурност и појачава неповјерење. Нема тог правника ни лаика у Црној Гори који вам, у постојећим оквирима правосудног апарата, може гарантовати да је неко правно питање у потпуности јасно и да у међувремену неће доћи до „промјене става“ на некој од многобројних виших инстанци. А управао та многобројност судова са касационом надлежношћу, осим што представља огромно оптерећење за државни буџет, главни је разлог спорости и неефикасности правосуђа уопште. Неприхватљиво је да се судска одлука редовног суда преиспитује толики број пута, јер је то понижавајуће и за тај суд и за странке.

Стога би, тако неопходна рационализаија правосудне мреже, погрешно схваћена као потреба укидања судова основне надлежности у мањим општинама, требала започети – са врха. У првом реду, у постојећој констелацији надлежности, Уставни суд и Врховни суд треба спојити у једну институцију са заиста врховном (а не само у имену таквом) судском надлежношћу, који би по угледу на развијене земље са богатом правном традицијом, рјешавао и  уставносудска питања. Довољно је, у том правцу, поменути да Врховни суд Сједињених америчких држава, данас у саставу од свега девет судија, од свог оснивања врши и уставно-судску функцију и јавља се као врховни интерпретатор устава САД. Такође, бројне европске земље, међу којима су Уједињено краљевство, Холандија, Данска, Швајцарска, Шведска и многе друге, у свом систему немају посебан суд за уставна питања, већ ту функцију врши највећи редован суд у држави.

На тај начин би се, осим оптимизације система и растерећења државног буџета, последично постигао и један значајнији резултат – враћање угледа Врховном суду и судству уопште. Врховни суд постао би заиста највиша судска инстанца у земљи, а не само успутна станица, лишена било какве системске моћи, својевољно сведена на ниво удружења најбоље плаћених судија.

Такав Врховни суд могао би и морао много више да се бави озбиљним научним радом, него издавањем инстант начелних правних ставова, чија сврха није рјешавање најтежих правних питања, већ својеврсно пресретање мисли судија првостепених судова, да се неко не би случајно одважио да суди по слободном увјерењу. Добијањем положаја који им заиста гарантује равноправност са носиоцима других грана власти, а тиме и заслужен углед и статус, судије Врховног суда постали би много значајније фигуре у друштвеном животу, него што су то сада, када се услед вишка времена а мањка надлежности, често указују као надничари у преоптерећеним нижестепеним судовима.

Са друге стране, ако се заиста жели правда учинити доступном свима, а идеја о равномјерном регионалном развоју и помоћи неразвијеним општинама није само скуп фраза, морају се очувати сви судови основне надлежности на нивоу општина и успоставити судови у свим општинама у којима их тренутно нема, без обзира на очекивани обим посла. Јер, правда није привредна дјелатност, а укидањем суда у неком мјесту, заправо започиње процес еутаназије тог мјеста и за очекивати да тамо гдје се сада укида суд, за неколико година буду укинуте и друге јавне институције а становништво приморано на исељавање.

Митар Шушић, Права Црна Гора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial