Данас се обиљлежава Свјетски дан вода, под слоганом “Учинити невидљиво видљивим”. Посебан акценат у овогодишњој кампањи се ставља на значај подземних вода, које представљају готово 99 процената течне слатке воде на земљи. Уједињене нације (УН) и Коалиција за воде поручују да је једино одрживим управљањем овим најврједнијим благом могуће обезбиједити питку воду за будуће генерације
Често се истиче да је квалитет површинских и подземних вода у Црној Гори веома незадовољавајући, а резултати мјерења често показују да наши водени екосистеми пате усљед климатских промјена.
Многи од наших ријечних водотока су, посебно у урбаним цјелинама, веома лошег квалитета и у рангу “ван класе“.
Наше површинске и подземне воде трпе вишедеценијско загађење које проистиче од комуналних отпадних вода, а оне скоро у свим ријекама завршавају непречишћене или са недовољним степеном пречишћавања. И бунари су нам у веома лошем стању, само трећина имају задовољавајућу класу квалитета, док је вода у двије трећине незадовољавајућег квалитета.
Подземне воде чине половину воде коју користимо за кућну употребу, а то је и питка вода за скоро комплетно рурално становништво које није прикључено на урбане системе снабдијевања. Чак четвртина укупне количине воде за наводњавање су подземне воде. Свједоци смо, ипак, да се важност овог природног ресурса често потцјењује и релативизује, да се водом лоше управља и да се она бесомучно троши и злоупотребљава, подвлаче у УН-у.
Забрињава податак да скоро 50 одсто становништва на планети пати од озбиљних несташица воде, а више од 2,2 миљарде људи тренутно нема приступ свјежој пијаћој води. Страхује се да је веома реалан сценарио да се оваква ситуација додатно погорша због климатских промјена, које утичу на циклусе падавина и укупно кружење воде на планети.
УН истичу да су хидролошке промјене као посљедица повлачења глечера и отапања пермафроста веома близу тренутку када више нећемо моћи назад. У посљедњем извјештају Међународног панела за климатске промјене указује се на размјере надолазеће кризе доступности воде и енормне изазове који предстоје у управљању овим ресурсом.
Извјесно је да ће се значајно смањити количина воде настала отапањем снијега, што представља главни извор за наводњавање у неким дјеловима свијета. Истовремено, губитак масе глечера додатно ће смањити доступност воде у пољопривреди, као и воде за рад хидроелектрана, неће је бити довољно ни за потребе градова и насеља. Поменути црни сценарији нису далека, већ су наша брутална блиска будућност.
Поменуте промјене у циркулацији воде и временски екстреми посљедично ће негативно утицати на слатководне екосистеме, док ће се директне штете од поплава повећавати са сваким дјелићем степена пораста температуре.
Иако читав свијет са мање или више успјеха покушава да се прилагоди ризицима и утицајима везаним за воду разним државним и локалним политикама, контрапродуктивно може бити лоше вођење тих мјера прилагођавања. Многи, на примјер, спроводе пројекте наводњавања, који могу да умање ризик од суше, али истовремено могу и убрзати исцрпљивање подземних вода, те повећати салинитет земљишта.
Загађење од употребе ђубрива и пестицида у интензивној пољопривреди, а често и канализација усљед лоших санитарних услова такође негативно утичу на подземне воде.
Кампања под називом “Спасимо плаво срце Европе” (“Саве тхе Блуе Хеарт оф Еуропе”) наглашава везу између здравих екосистема у ријекама и подземних вода, јер су оне у сталној размјени. Ипак, како истичу, “та здрава веза између подземних вода и ријека може бити погођена погоршањем стања ријека, нарочито њиховим каналисањем и преграђивањем.