Божић је најрадоснији Хришћански празник.
Пише; Јанко Плавшић
А у сваком вјерном Србину туга се кроз душу провлачи. Боле исте ране већ двадесет година. Боле и не пролазе. Боле за Косовом и Метохијом. Крваре ране за Високим Дечанима, Пећком Патријашијом, Грачаницом. Боли душа за Газиместаном, боли рана за Царским Призреном.
У сваком дому данас је са сузом у оку запјевана бар једна пјесма о Косову равном. У сваком дому се проговорило о Цару Лазару, Милошу Обилићу, Душану Силном. Препричавала се славна историја рода милога. Посебно је то изражено у Црној Гори, што због вјере и спознаје наших коријена, које смо учврстили и ојачали литијама и борбом за светиње. Што због тога, како би то рекао славни Јанко Вукотић: „Ми Црногорци ми смо со српства“. Опростите ми моју нескроманост јер ћу рећи да смо ми у Црној Гори они који највише осјећају и жале за Косовом и Метохијом. Цијела душа јеца за овом светом земљом.
Данас када је Косово и Метохија под окупацијом и када су нам га отели они који по свијету душе купују за мале паре. Ми нашу душу не дамо. Наша душа је Метохија, наше срце је Косово. Молимо се Богу да нам душу и срце врати. Молимо се да опет будемо на мјесту гдје почињу, настају и гдје се налазе најдубљи коријени српски. А даће Бог велики, да се у памет дозовемо. Јер Косово и Метохија се не бране у Вашингтону, Бриселу, Лондону. Брани се и чувају у сваком појединцу, у свакој души у Србији, Републици Српској као и у Црној Гори. Брани се у сваком Србину који на овој земљи ходи, када га ту одбранимо нема тога ко нам га отети може. Онда ће се наћи начин и да га вратимо. Да са своје свете земље црну птицу отјерамо.
Када споменух Јанка Вукотића морамо се присјетити његовог подвига, којег се на данашњи дан са поносом сјећамо. Поносимо се његовим јунаштвом и његовој храбрости, као и храброшћу свих оних који су били на Мојковцу и бранили брата од душмана. Вјечна им слава.
Мир Божији! Христос се роди!
Догодине у Призрену.