УРОШЕВИЦА ПЕЋИНСКО СВЕТИЛИШТЕ

Пише: Валентина Оташевић

На скровитом и тешко приступачном мјесту, обавијено својом дивљом љепотом, гдје мир и тишина владају испод стијене, додиром слободе и благодети вјековима бдије црква у камену.

Манастир Урошевица тих и моћан издвојен рајски комад земље, на излазу из Тифранске клисуре, између обале Лима и стјеновитих литица одише савршеним складом природне творевине божанског дјела и продукта људских руку.

Манастирска црква као најстарије здање подигнута је на источној стрмој страни кречњачке литице, равне речне терасе.

Црква у Урошевици посвећена је чувару православне вјере Светом Архангелу Михаилу који слови за предводника војске анђела, бестјелесну силу добра и господара планинским водама, стијенама и пећинама који су заштитни знак Урошевице.

Својом источном страном црква је приљубљена уз стијену која тим дијелом замјењује зид олтарске апсиде. Сјеверном, јужном и западном страном окружена је ријеком. У истој равни са њене јужне стране налазе се остаци манастирског конака, и чине јединствену цјелину. Са исте те стране ниже од равни подова оба ова здања налази се мања пећина док се главни дио те пећине налазио испод олтарског простора цркве који представља најстарији сегмент читавог сакралног комплекса. Унутар цркве могу се видјети остаци живописа из 18 вијека. Западно од манастирског комплекса налазе се трагови заштитног манастирског бедема сјевер-југ.

Благо једног народа вјековима се чува у музејима, ризницама, књигама… али и у сјећању и мислима самог народа. Тако је и сјећање на Урошевицу дубоко урезано и сачувано у народним предањима.

Претпоставља се да је манастир Урошевица задужбина српског краља Уроша l, последњег владара Немањића, сина светог Стефана Првовенчаног.

Сачувана је и легенда која грађење манастирског скита у Урошевици приписује светом краљу Урошу III – Стефану Дечанском, који је владао будимљанском жупом.

Као породичног заштитника светог Архангела Михаила, поштовала је читава династија Немањића, и оно што је сасвим сигурно да је Урошевица добила име по једном од ова два владара Немањића са именом Урош.

О настанку и историји Урошевице се мало зна, како су писани извори веома оскудни остају само претпоставке. Оно што се поуздано зна, је да је манастир Урошевица постојао током  15 вијека до средине 16 вијека када је та област потпала под Османску власт.

Једини подаци потичу из историјских извора турских пописних књига које је водило Османско царство. У турском дефтеру први помен је у периоду око 1530. године. Пописан је манастир светог Архангела Михаила у нахији Бихор, у мјесту Урошевици, у коме је тада живио један калуђер.

У каснијем попису из 1571. године, уписано је, да је у то вријеме земљиште манастира светог Архангела Михаила у Урошевици, у власништву неког Хасана Мехмеда, што значи да је већ тада ова светиња била запустела.

Претпоставља се да је манастир био пуст у вријеме Султана Селима II (1566-1574), који је издао наређење да се све цркве и манастири откупе. Није их хтио разарати, већ с њима трговати. Тада су многи хришћански храмови широм цијелог Османског царства били напуштени, запустели, продати, а касније и рушени у сврху коришћења грађевинског материјала. Према археолошким подацима, утврђено је да манастир у Урошевици није спаљен а да је црква разорена ради одношења обрађеног камена и природног камена- сиге из грађевине.

 Не искључује се могућност да је после поновног успостављања Пећке патријаршије, у другој половини 16 вијека, манастир био обновљен.

Да је Урошевица вјековима представљала култно мјесто, свједочи обичај становника Будимље и околних села, који су посјећивали и палили свијеће на светим рушевинама овог древног манастира. Такође су покретали иницијативе и покушавали да рашчисте рушевине, двадесетих и седамдесетих година прошлог вијека, када је чишћен унутрашњи простор цркве.

Године 1933. Ђурђе Бошковић забињежио је прве теренске податке о локалитету, сачуване су скице остатака цркве и фотоснимци рушевине.

У организацији Полимског музеја из Берана 1989. године, локалитет је површински очишћен како би се урадио геодетски снимак.

Манастир је дуго био у рушевинама, а детаљно археолошко истраживање терена – рекогносцирање обављено је јула 2005.г. у оквиру пројекта Пештерно Монаштво Полимља.  Започете су припреме за почетак археолошких истраживања и изведена су систематска археолошка ископавања, јула 2006.г. у организацији Музеја у Пријепољу и Балканолошког института  CAHY уз потпору Министарства културе Републике Србије.

Други пројекат истраживања изведен је у организацији Полимског музеја из Берана и музеја у Пријепољу, уз материјалну подршку Министарства културе Републике Србије, када су у цјелости истражени остаци архитектуре и културних слојева некадашњег скита.

Током истраживања ове сакралне цјелине у Урошевици, откривен је мали број археолошких налаза од којих већина потиче из културног слоја. Преовлађивали су фрагменти, остаци одломљених дјелова керамике кухињских посуда. Анализа истраживања културних слојева указује на могућност да потичу из прве деценије 14 вијека, што претставља једино материјално свједочанство историје манастира.

Како је српски народ вјековима опстајао на путу Светосавља, тако је и свако временско раздобље доносило дан обнове својих праизвора.

Обнављајући светињу, човјек обнавља своју душу, историју и културу свог народа.

Манастир Урошевица био је тешко приступачан све до његове обнове.

Захваљујући јеромонаху Јеротеју, сабрату манастира Ђурђеви Ступови, који је уз Божију помоћ, великим трудом, упорним даноноћним радом и истрајношћу, са великом љубављу започео и обновио ово велико светилиште на водама Лима. Несебичну подршку и помоћ пружили су му доброчинитељи и братско заједништво.

Живописање манастирске цркве почело је у августу 2018.г. које је повјерено  г.Гаврилу Марковићу, фрескописање Борису Маркушу.

Освећење велике светиње манастира Урошевице обавио је Његово Преосвештенство Владика Јоаникије, са свештенством 19.септембра 2020.године.

Онo што повезује двије светиње манастирски скит Урошевице и манастир Шудиково, које спаја шумска стаза, јесу десетине пећина испосница у којима су живјели монаси пустињаци.

Испоснице изнад манастира Урошевице зову се испоснице Светог Саве.

Природни предио Урошевице потврђује чињеницу да за монахе није случајан избор пештерног и пустињачког станишта као мјеста приближавања Богу, спокојства и монашког тиховања.

One thought on “УРОШЕВИЦА ПЕЋИНСКО СВЕТИЛИШТЕ

  1. Uroševica nije pećinsko svetilište. To je crkva koja je samo jednom stranom, istočnom, priljubljena uz stijenu sa pećinom, a koja je naredbom kralja Uroša III prebačena iz obližnjeg Skakavca na to mjesto, koje je po njemu prozvano Uroševica. Otuda i legenda o prelijetanju crkve. Na ravnici ispred crkve narod se okupljao od tih vremena, a sabor je postojao sve do skorijeg vremena i uopšte mjesto nije sakriveno i nedostupno, iako tako izgleda, jer je u stara vremena postojao most, a što ne postoji u 21 vijeku to je drugo pitanje. Sem toga, oduvijek je postojala staza od Skakavca do Uroševice, sasvim prohodna, a i danas postoji, ali od starog mosta na Limu. Prostor ispod crkve je u privatnom vlasništvu, pripada stanovnicima Zaostra. Da li je zemljište uzeto od crkvenog posebno je pitanje, ali u svakom slučaju, manastir Uroševica sa crkvom posvećenom Arhangelu Mihailu jeste istinsko svetilište, svjedočanstvo naše blistave istorije, a i može da postane mjesto hodočašća vjernika i turista.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *