Само за портал Поглед новинарка и списатељица Весна Дедић оцјењује ситуацију на јавној сцени на Балкану, открива своје планове и тврди да на нашим просторима има много младих талената, али да не долазе до изражаја јер су просјечни у предоминацији.
Како оцјењујете прошлу, а како почетак ове године када је каријера у питању?
„Ја сам новинар који ради ‘Балканском улицом’ и писац који пише љубавне романе, у том смислу је неважно како ја оцјењујем моју каријеру. Битно је како је оцјењују гледаоци и читаоци. Ако је вјеровати њима, не треба да бринем, иако ја стално бринем јер волим тај адреналин који ми даје потреба да што већи број људи ужива у ономе што снимам и пишем за њих.“
Ваша емисија Балканском улицом је култна, да ли остајете доследни концепту или имате у плану неке иновације?
„За ових 20 ТВ сезона ‘Балканском улицом’ се мијењала, али сам ја све те промјене прилагођавала духу времена. Мијењале су се навике и душе гледалаца, њихове потребе, ритам живота, морал и укус. Нико није ни примијетио промјене зато што никада нису биле вјештачке, већ искључиво прилагођене у складу са мојом потребом да ‘Балканском улицом’ буде сведочанство о људима једног времена. И даље ћу садржај емисије прилагођавати духу времена и људи са којима разговарам и за које стварам. Дешавало се за ових 20 година да многе колеге копирају концепт, скидају питања, чак и сценографију, а пошто ја не волим да личим на неког другог, чим би ми неко мазнуо фору, смишљала сам неку нову.“
Колико често понављате госте и по којим критеријумима их бирате?
„Неки су за ових 20 година били само једном гости, а неки и три пута. Дакле, ако су успјешни, ако их је живот мијењао и ако процијеним да ће њихово искуство користити гледаоцима, зовем их једном у осам година у просјеку.“
Ваши романи су омиљени и чини се да читаоци, како прочитају роман, једва чекају наредни?
„Као дијете сам срећна када ми кажу да роман читају по неколико пута, подвлаче пасусе и са нестрпљењем очекују наредни. Ја се трудим да их не разочарам и онда као да пишем први… Ових дана пишем свој 15. роман. Да моје романе нису прочитали милиони, ја бих за протеклих 11 година написала можда два и стала. Писање за мене није као за многе – доказивање колико су паметни када промишљају свијет, нити самолијечење сопствених недоумица. Писање је моја потреба да у форми романа напишем све што у том тренутку о одређеној теми знам и вјерујем да ће паметно испунити вријеме дјевојака, жена и понеког мушкарца.“
Да ли ће можда нека од прича завршити као серија? Романи Мирјане Бобић су постали сценарио за веома гледане серије?
„Не знам. То не зависи од мене. Писац је као глумац, чека да буде одабран од неког редитеља. Вољела бих да се у српкоцрногорској продукцији сними филм и серија по мом роману ‘Пола душе’ за који тврдим да је најтачнија и најлепша прича исписана на тему времена Петровића, Карађорђевића и Обреновића на почетку 20. вијека.“
Како гледате на општу ситуацију на јавној сцени?
„Лактање, нарцисоидност, манична депресија, владавина просјечних.“
Великани са музичке сцене – Шабан, Џеј, Тозовац… Нису више међу нама. Да ли имају наследнике. Може ли да се понови та господска боемштина?
„Наравно да постоје и млади људи које можемо назвати и господом и дамама, чак бих рекла и да су у већини, али немају медијску пажњу коју имају просјечни.“
Ваша бивша пријатељица и колегиница Сања Маринковић тема је медија данима због Катарине Живковић. Имате ли коментар?
„Немам.“
Познато је колико волите Црну Гору и приморје, реците нам шта вас све веже за нашу земљу?
„Црна Гора је моја земља, држава у којој сам се школовала, први пут пољубила, отишла на први плес, попила прву ракију, стекла пријатеље до гроба. Црна Гора је држава у чијим брдима је сахрањем мој отац, гдје ми живи брат, снаха и њихово петоро дјеце. Црна Гора је земља чији језик и ијекавицу говори и моја кћерка која је рођена Београђанка. Црна Гора је генетско полазиште моје емотивности и истрајности.“
Имате ли поруку за даме ваших година, али и оне млађе и старије, како да се поставе према животу и шта је кључ за успјех и срећу?
„Немам јер не знам. Ја покушавам да све радим у складу са оним што мене чини срећном, али то не значи да би мој рецепт усрећио неку другу.“
Пише: Александра Белић