На данашњи дан 1961. године, Ернест Милер Хемингвеј, амерички писац и новинар, извршио је самоубиство. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године.
Својим посебним начином писања, који карактеришу кратке реченице, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности.
Ернест Хемингвеј је и кроз авантуристички начин живота често бивао на ивици. Током Другог светског рата доста времена је проводио на дрвеном рибарском броду лоцирајући немачке подморнице у Атлантику. Његов 35 стопа дуг чамац био је наоружан гранатама и аутоматским оружјем.
Како преносе биографи, књижевник је чак имао план како да реагује уколико се суочи с Немцима: он би напао подморницу изненада и неочекивано, а потом побегао. Срећом, Хемингвеј никада није имао прилику да тај план спроведе у дело.
Ловио је сабљарке и често одлазио у лов у Африку. Током једног сафарија у Уганди 1954. Хемингвеј је преживео две авионске несреће. У првом случају, једномоторна „цесна“ у којој су били он и његова супруга срушила се када је пилот покушао да избегне судар с јатом великих птица. Присиљен да за хитно слетање бира између „пешчаре на којој се сунчало шест крокодила и слоновске стазе у густом лишћу“, пилот је одабрао џунглу.
Тамо су Ернест и његова супруга провели ноћ. Сутрадан, Хемингвеј се укрцао на други мали авион, који се срушио и запалио. И пилот и он су том приликом озбиљно повређени, а неке новине су чак објавиле Ернестову погибију. Хемингвеј је изашао из џунгле с повијеном главом и повређеном руком носећи гомилу банана и боцу џина и рекавши: „Имао сам више среће него памети“.
Писац је имао четири брака и тројицу синова, али у љубавном животу Ернеста Хемингвеја назире се специфичан шаблон. Први брак је окончао због љубавнице која је била млађа од његове тадашње супруге. Љубавницу је касније оженио и оставио када је упознао млађу девојку. Ту девојку, касније супругу је такође оставио када је упознао 30 година млађу, тек пунолетну Мери.
Жене је увек остављао први, из страха да он не буде напуштен.
Хемингвеј је до краја живота патио од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса, а све је то био резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијајања. Хемингвеј је пио више него обично да би се борио против болова. Због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде.
Пуштен је из болнице и стигао је кући, у Кечум, 30. јуна 1961. На данашњи дан, 2. јула исте године, откључао је подрум у ком су се налазиле његове пушке, попео се до предсобља предњег улаза и пуцао у себе двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да му је могла бити пријатељ.
Иза себе је оставио књижевна ремек-дела као што су „Старац и море“, „За ким звоно звони“, „Сунце се поново рађа“, „Збогом оружје“, „Снегови Килиманџара“, „Имати и немати“… као и мудре мисли које се и данас цитирају.
Извор: Wikipedia