мр Александар Саша Зековић, грађански активиста, члан Савјета Грађанске иницијативе 21. мај
Премијер Црне Горе Здравко Кривокапић је учинио корак даље у менталном и политичком заступању нове синтезе између државе Црне Горе и светосавља. Признао је да су у Црној Гори свештеници Српске православне цркве привилегована друштвена група, а светосавље фаворизована идеологија која се припрема за доминацију над демократијом и владавином права. Предсједник Владе отворено каже да се селективно примјењује закон односно да зато што он вјерује у загробни живот неће се примјењивати закон према свештеницима.
Прије годину дана био сам гласан против хапшења и стално указивао, у својству предсједника Савјета за грађанску контролу рада полиције, да се задржавање користи као крајња мјера (која је неосновано иначе приписана Полицији, чак и у извјештају америчког Стејт департмента), а уз то и на лоше услове притвора. То смо радили и кад су тамо били обични грађани, а исте оцјене смо дали и поводом задржавања свештеника. Тврдио сам да они не могу бити изузети само зато што су свештеници јер нијесу прије њих ни професори, службенице, радници, домаћице, конобари, студенти…
Прије годину дана примјена закона и према свештеницима, у још увијек секуларном друштву, називана је светогрђем и срамотом. На томе се заснивала и платформа политичке алтернативе. Сви који су се томе противили и који су у “Не дамо светиње” препознали и бројне манипулације били су на удару политичке пропаганде.
Предсједник Владе Здравко Кривокапић је својом реториком и понашањем потврдио да то и јесте била манипулација на коју претходна власт није адекватно реаговала. Ни данас партије коју су образовале претходну Владу немају одговарајући одговор, посебно кроз парламент и партијску дипломатију, на тековине и посљедице манипулације “Не дамо светиње” што је потврдило и минуло засиједање Парламентарне Скупштине Савјета Европе.
Премијер Кривокапић је разголитио карактер нових власти и поновио, по ко зна који пут, да је Српска православна црква главни извор њиховог политичког легитимитета и опстанка.
У Херцег Новом, у предизборној кампањи, на жалост, није било надметања између квалитета идеја, пројеката и људи већ ко ће доказати да је већи и више угрожени Србин, а примарно ко ће завриједити подршку и загрљај Српске православне цркве.
Премијер Кривокапић инсистира на вјерској слободи иако је свјестан да она није апсолутна. У томе му се често придружи и министарка здравља Јелена Боровинић Бојовић. Министарка умјесто да инсистира на досљедној и одлучној примјени закона према свима и без селекције, она “очекује” да ће Српска православна црква овог пута показати одговорност иако се безброј пута до сада “извукла” на спонтано догађање (окупљање) вјерног народа, без писаног трага да иза истих она стоји. Легитимно је право и обавеза секуларне државе да спријечи и санкционише сваку противзаконитост па и ону која се наводно спроводи због вјере и у име вјере.
Међутим, предсједник Владе успоставља један сасвим нови концепт који даје за право да се све више говори о постсекуларној или десекуларној Црној Гори.
Предсједник Владе заобилази Устав и прописе, успостављајући нову политичку, вјерску и институционалну културу која државу све више предаје у руке Српској православној цркви у којој је већ концентрисана огромна друштвена моћ. Тако светосавље, као српска верзија православља, добија привилегован статус иако није, још увијек, службена религија. Подупире се на различите начине светосавизација црногорског друштва а његове присташе се именује на јавне функције чиме се стварају услови да се и јавни сектор почне користити за осигурање и очување свеприсутности Српске православне цркве.
Све је више грађана и структура који препознају тај негативни утицај и плаше се за будућност црногорског друштва и своју сигурност у њему. Међу њима је и пуно оних који нијесу на вријеме препознали манипулације из “Не дамо светиње” јер су жељели потребне политичке промјене и друштвене реформе. Напредак земље стагнира, умјесто да је у полету.
Даље привилеговање српске верзије правосљавља у Црној Гори може се негативно одразитити и на стабилност земље и региона којем припадамо. Уколико се настави са фаворизавањем једне вјерске заједнице и то на штету секуларизма, имајући у виду различита историјска искуства, покрет за одбрану људских права ће свакодневно јачати. Погоршавање и радикализацију прилика треба на вријеме спријечити. Важно је сачувати демократију и постојеће уставне вриједности и институције. Даља равнодушност према демократији и Европи је неодржива па не треба искључити могућност ни изненадне промјене власти. На више начина.
Радикализација прилика, а посебно маргинализација грађанских структура у самој Влади, могла би водити и сценарију да дио Владе, војске, безбједносно обавјештајне заједнице, због одбране секуларних вриједности и уставних стандарда приступи одређеним привременим активностима које су противне уобичајеним демократским стандардима. Иако би тако негативни догађај могао да води заустављању приступања ЕУ, међународном искључивању и даљој регионалној маргинализацији земље, познато је да су “новије генерације државних удара мање штетне по демократију од њихових историјских искустава”.
То и не би било баш толико изненађење јер када је ријеч о начину промјена и доношењу тужилачких и судских закона, на сцени је већ једна врста самопреврата коју нико неће тако и да назове иако је то одговарајући и сасвим прикладан термин.
Извор: ЦдМ