Наша суграђанкa Д.Т. се већ неколико дана налази у карантину након доласка из Франкфурта. Искористили смо прилику да са њом поразговарамо о њеном повратку у Црну Гору и боравку у изолацији.
Од конзулата Црне Горе су добили информације о организованом лету из Франкфурта и нашли се на аеродрому како би искористили прилику да се врате у ЦГ. По њеним ријечима, тај повратак није био нимало пријатан и безбједан, јер је дуже вријеме провела у контакту са великим бројем људи на малом простору.
„На аеродрому сам била око 11 часова, а лет је био заказан за 14 часова. Након чекирања, ушли смо у авион. Били смо без хране и пића, јер нам је одузето све што смо понијели уз лични пртљаг. Умјесто у заказано вријеме, наш авион је узлетио тек у 17 часова, тако да смо у Подгорицу слетјели тек увече . Док се завршила сва процедура у просторијама аеродрома, провјере докумената, мјерења тјелесне температуре и развожење путника до смјештаја, прошли су сати. Ја сам међу последњим путницима изашла из зграде аеродрома. Преживјели смо, наравно, али нисам могла да вјерујем да су нас оставили толико дуго гладне и жедне.“
Како смо сазнали из разговора, прије полијетања маске су добили они који их нису имали. За оне који су хтјели да замијене своје маске, нових није било.
Наша саговорница је прве двије ноћи по доласку провела у студентском дому у Подгорици, гдје је по њеним ријечима на једном од спратова било заражених особа на лијечењу. Након тога је пребачена у Игало у Институт „Др Симо Милошевић“. Питали смо је о условима смјештаја и ограничењима.
„На храну и смјештај не могу да се пожалим. Од управника хотела смо добили број телефона и рекао нам је да нам је увијек на располагаљу, што је врло љубазно од њега. Такође, био је изузетно љубазан и када нам је прије неколико дана подијелио заставе ЦГ и рекао да свако стави на свој балкон. У вечерњим сатима смо могли и да запјевамо, сада нам је то, наравно, ускраћено. Образложење је снимак који је одавде процурио у јавност.“
Наша саговорница се радује изласку из карантина у ком ће провести још неколико дана. Поштујући мјере, мора провести још четрнаест дана у кућној изолацији. Брине је и то што након контакта са великим бројем људи не може бити сигурна у своје здравствено стање. Зато има страх, не од саме евентуалне заразе, већ да јој то може продужити боравак у изолацији. Нико од путника није тестиран на вирус. Остаје да вријеме у карантину проведе на најбољи могући начин користећи га за одмор и сунчање на тераси хотела која гледа на море.
На питање шта јој је највише засметало током ових неколико дана и да ли има насупрот томе и нешто позитивно што би истакла, добили смо следећи одговор.
„Кад смо стигли у Подгорицу, неке људе су одмах пустили да иду својим кућама. Претпостављам да су имали неку везу. Мени нису дозволили, иако сам објашњавала да имам услова да боравим сама у стану.
Морам још напоменути да су за нашу безбиједност у институту у Игалу задужени припадници војске Црне Горе. Увијек су на услузи и изузетно љубазни. Такво искуство нисмо имали у Подгорици, јер су се према нама опходили као да смо грађани другог реда. Такав мој утисак је појачало и то што нисам добила помоћ кад сам се пожалила да ме боли зуб. Нико није окренуо главу. Међутим, моја сапутница је имала потпуно супротно искуство у Игалу. Понестало јој је љекова који нису на рачун фонда. Љекарка Института је лично и од свог новца купила терапију и уручила јој, не тражећи никакву новчану надокнаду. То улива наду да нисмо пропали скроз и да још има добрих људи који савјесно обављају свој посао.“
Надамо се да се бојазни наше суграђанке од могуће заразе вирусом неће испунити и да ће се одмах по истеку кућне изолације која слиједи, састати са својом породицом.
Име и презиме познато редакцији