Велики српски и југословенски писац Бранко Ћопић, 26. марта, пре тачно 38 година, скоком са моста на Савски кеј у Београду, окончао је свој живот. Иза себе је оставио велики књижевни опус – приповетке, романе, литературу за децу и песме.
Иза себе је оставио више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најплоднијих писаца ових простора.
Иако су његова дела одисала сатиром нашао се на црној листи КП Југославије, са чиме се борио све до своје несрећне смрти.
Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију.
У тренутку његовог рођења његов отац је био на фронту на Карпатима у аустроугарској војсци, док се његов стриц борио као српски добровољац против Аустроугарске.
Отац му умире када је Бранку Ћопићу било само четири године, а он одраста са мајком, сестром, стрицем и дедом за кога је био посебно везан и често наводио као своју највећу инспирацију.
Прво дело је објавио је већ са 14 година у омладинском часопису „Венац“, а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду „Милан Ракић“.
Током Другог светског рата био је ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе.
Иако пре свега сатиричар, Други светски рат оставља траг у његовом стваралаштву, те се тих година у његовим реченицама може прочитати страх и жал који је осећао услед тешке ситуације која је посебно задесила његов родни крај.
Једно од његових најлепших дела, „Башта сљезове боје“, посветио је свом пријатељу Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац.
У послератном периоду био је уредник више дечјих часописа и данас се сматра једним од највећих дечјих писаца.
Био је и остао један од најтиражнијих и најчитанијих писаца ових простора са великим бројем објављених радова.
Нека од најпознатијих дела које је иза себе оставио су, осим „Баште сљезове боје“, „Пролом“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Орлови рано лете“, а најмлађи се и данас упознају са овим писцем читајући „Јежеву кућицу“.
Његова дела, деца данас читају и у Босни и Херцеговини и у Србији, а његова родна кућа обновљена је у оквиру изградње Спомен подручја „Башта сљезове боје“.
Једно од најпознатијих Ћопићевих критичких дела била је “Јеретичка прича” због које је трпио прогон владајуће Комунистичке партије и државних органа, али и од самих колега. Прогона је било много, а књижевни историчар Ратко Пековић их је сабрао у књигу “Суданије Бранку Ћопићу”. Претпоставља се да су ти прогони и главни разлог самоубиства.
Остаће запамћен и по ријечима: “Задатак сваке праве књижевности је да оплемењује човјека и да му живот учини љепшим и садржајнијим. Она је позвана да човјека надахњује и подстиче на велика дјела и херојске подвиге”.