Да бисмо одговорили на питање постављено у наслову овог текста,морамо прво да поставимо дефиницију тога шта је попис и у чему је његов значај? Као одговор на ово питање можемо рећи да се значај пописа становништва огледа у томе што се њиме обезбјеђују потпуни, квалитетни, тачни и међународно упоредиви статистички подаци о становништву, домаћинствима и становима и омогућава упоредивост са подацима из ранијих пописа у складу са потребама корисника из земље и иностранства.
Ако ово узмемо као суштину пописа становништва доћи ћемо до закључка да је попис становништва јако значајан за сваку земљу посебно, али и за укупне везе између држава. Ипак, иако важан за политику, попис је техничко питање у скоро свим државама и по правилу његова организација не представља питање којим се у првом реду баве политичари, већ углавном статистичари. Како је онда попис у Црној Гори постао политичко питање?
Па ствар је у суштини једноставна. У свом процесу разбијања и растакања српског народа, те редизајнирања националне мапе на простору бивше Југославије, креаторима тог пројекта главно оружје постао је управо попис становништва и то кроз своје одреднице о нацији и језику.
Доминантна српска национална свијест у Црној Гори на крају и после Другог свјетског рата је идеолошки мијењана и са искључивим циљем да се национални Срби преведу у националне Црногорце, те да се новостворена црногорска нација одвоји од српске. Ово је у почетку рађено тако да су креатори тог пројекта окупљени у тадашњем КПЈ/СКЈ, односно КПЦГ/СКЦГ говорили да су Црногорци и Срби исто, те да није важно којом ће се одредницом ко писати, али да је тобоже због федерализације Југославије, те равноправности Црне Горе у тој федерацији пожељно писати се као Црногорац. Тако је географско-територијална одредница постала национална, а национални Срби су постали национални Црногорци.
Овакво стање је затим разрађивано кроз партијске инструкције, образовни систем, књиге, радио програме, штампу, тв садржаје…То је довело до тога да су се Црногорци у деценијама после рата издефинисали у двије групе. Прва су они који су са српством својим и својих предака коначно раскинули и постали национални Црногорци по убијеђењу; друга су они који су се изјашњавали као Црногорци мислећи врло наивно да је то исто што и Срби и да између појмова Црногорац и Србин нема разлике; и на крају трећи су они који су и поред свега остали Срби.
Овај и овакав тренд настављен је од пописа до пописа све до 2003. године када је у условима контроверзног Референдума, те свеукупне антисрпске хистерије тадашњег режима, дошло до националне освијешћености једног дијела становништва што се одразило и на попис становништва. Број Срба који на ранијим послератним пописима (1948,1953,1961,1971,1981,1991.) није прелазио 9.5% (1991.) на попису те 2003. износио је 31.99%. Наравно, треба разумјети да је до овога "побољшања" дошло усљед тога што је један број грађана схватио да није свеједно како се национално писати и одлучио да се врати својој српској националној свијести, а не некаквом „демократском напретку“ под влашћу Мила Ђукановића.
Сигурно је да би на овом попису проценат Срба био већи да становништво није било изложено разним притисцима и уцјенама. Овај притисак, као посљедица изненађења процентом Срба на попису 2003, посебно је појачан у годинама које су услиједиле, па је то и довело до одређеног пада на попису 2011. године. Тада је број Срба износио 28.73%. Наравно, треба поменути и отворену сумњу да су резултати пописа из 2011. године намјештани како би се проценат Срба смањио.Побједа до тада опозиционих снага на изборима 2020. године ставила је српски народ у Црној Гори у једну сасвим другу позицију у односу на његов положај, може се рећи и од 1945. године. Кроз своје политичке представнике оличене углавном у Демократском фронту и осталим чланицама коалиције За будућност Црне Горе српски народ је постао дио нове парламентарне већине и са тим најзад остварио право да учествује (заједно са осталима) у процесима у својој отаџбини Црној Гори.
Не желећи никакво ексклузивно право за себе или само за себе, Срби су се надали да ће им промјена (побједа) из 2020. године, којој су највише и одлућујуће допринијели, омогућити да равноправно са осталим народима унапријеђују Црну Гору, те да ће моћи да исправе велике неправде и штету која им је нанесена усљед вишедеценијског прогона . Међутим, догађаји који су услиједили-неулазак српских представника у Владу Црне Горе, окретање леђа премијера Здравка Кривокапића представницима Срба у Скупштини Црне Горе, а тиме и српском народу, као низ догађаја којим се доводи у сумњу да ће положај Срба у Црној Гори бити побољшан.
Ако овоме додамо бројна дешавања у Влади, , непријатељски однос дијела нове Владе према сусједној Србији, изгласавање контроверзне Резолуције којом се српски народ проглашава геноцидним , изостанак потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом те понизан однос према властима у Приштини (јуче смо добили „пријатељски“ одговор који смо видјели на снимку који кружи мрежама жгрожено гледајући брутално хапшење црногорског држављанина и малтретирање свештенства СПЦ), , очигледно је да ствари не иду добром смјеру и да је преиспитивање учешћа српских представника у оваквој власти више него нужно.
Оно што треба посебно нагласити је да је текућа 2021. година , година у којој треба да се одржи редован попис становништва у Црној Гори. За српски народ ова чињеница је од виталног интереса, јер најзад мора добити своје право на изјашњавање по свим, па и националним и језичким подацима без притисака, уцјена, намјештања, подметања …
Не тражимо ово право да би некоме нешто наметали или да би некога угрожавали. Демографски, економски, друштвени подаци о становништву и домаћинствима у Црној Гори подједнако су важни за све у Црној Гори. Српски народ тражи само тачне и истините податке о себи и другима да би на основу тога могао да гради и изгради своју позицију у друштву, односе са другима и равноправност и право на развој.
Представници Срба у новој парламентарној већини међутим оправдано се прибојавају да у новој Влади Црне Горе постоје снаге које свјесно желе да опструишу овај процес и одложе попис. Иза тога стоји неоправдани страх од српског фактора у Црној Гори, као и страх од тога да ће се процес асимилације Срба прекинути. Овај страх је посебно присутан код псеудоинтелектуалних елита окупљених око Друге фамилије и дневника Вијести, чија идеологија постаје све присутнија у Влади Црне Горе. Поменути антисрпски ставови заједно са чињеницом да се попис јавно нерадо спомиње, као и то да је почео други дио године, а да активности око организације пописа нема, довољан су подстрекач ових сумњи.
Црногорски тријумвират мора бити свјестан да своје положаје, као и положаје елита којима служи, дугује између осталог, али и доминантно српском народу, те да је тај народ заслужио да изађе из сијенке и дискриминације и буде равноправан .
Попис становништва је природан процес и његово вјештачко одлагање би представљало стварање нових турбуленција на политичкој и друштвеној сцени у Црној Гори. Ако су избори празник демократије, онда попис мора бити празник статистике и демографије и ништа више. Црна Гора је дуго живјела у искривљеној и замућеној реалности. Вријеме је за тачну и реалну слику друштва у којем живимо. То је основа за грађанско друштво, за суживот, за демократију и равноправност свих.
-Дејан Ђуровић, посланик ДФ у Скупштини Црне Горе
