Од 2000 године плате у Црној Гори су расле много брже него продуктивност економије (БДП по запосленом). За разлику од других упоредних земаља у Црној Гори плате су расле доминантно као последица прилива капитала, а не раста продуктивности.
У периоду акумулација капитала је чинила 60% раста, а радна снага свега једну трећину. Економски раст је био функција задужења и прилива страних инвестиција, а не производње засноване на новим технологијама која обезбјеђује изузетно високу продуктивност по раднику.
Наш економски раст се заснивао на распродаји природних и створених ресурса и задуживањем.
Стране инвестиције нијесу ишле у отварање нових радних мјеста у фабрикама са савременом производњом базираној на високим технологијама, већ су одлазиле у сектор некретнина, банкарски сектор и трговину.
Свега 5,3% запослених у ЦГ ради у некаквој производњи, док око 13% ради у државној управи. Са 8-10% учешћа извоза у БДП Црна Гора је свјетски рекордер.
Дезиндустријализација, технолошка заосталост, спољно-трговински дефицит, колапс извоза, енормни јавни дуг, ниска продуктивност, прегломазна администрација, структурни фискални дефицит, рекордна регистрована незапосленост у Европи од 25%, лоша структура радне снаге су структурни проблеми који воде земљу ка банкроту.
Капацитет задуживања Црне Горе је све мањи, и поред огромне понуде јефтиног новца на тржишту (због неконтролисаног штампања УСД и ЕУР). Инфлација куца на врата. Поскупљења цијена енергената и хране су реалност.
Играње са прераспођелом све мањег прихода од опорезивања је опасно. Простор за повећање јавне потрошње не постоји. Напротив, непогодна је фискална консолидација. Повећати приходе буџета и смањити расходе. Тако би се створио фискални простор у буџету за финансирање и подршку пројеката који позитивно утичу на структурне дефиците. Треба нам повећање ПРОИЗВОДЊЕ и броја радних мјеста у ПРОИЗВОДЊИ намјењеној ИЗВОЗУ.
Приликом оваквих хазардерских и робусних интервенција у пореској политици неопходно је направити озбиљне симулације различитих варијација и процијенити ефекте ових интервенција на буџетске приходе и расходе.
Прије подизања стопе ПДВ и акциза неопходно је направити симулацију ефеката тих промјена и процијенити фискални капацитет привреде и грађана.
Масовна поскупљења хране, цигарета, пића кроз повећање пореза неће довести до пропорционалног повећања прихода буџета. Као последица непажљивих подизања пореза и акциза мозе доћи до пада потрошње због ниске куповне моћи становништа, али и преласка у сиву економију.
Повећање ПДВ на туристичке производе ће негативно утицати на конкурентност црногорског туризма који ће бити изложен јакој конкуренцији и гђе цијена игра значајну улогу у одлучивању туриста из региона гђе ће љетовати и колико ће трошити.
Пресипање из лијевог у десни џеп малог БДП није решење.
Реформске мјере МОРАЈУ имати за циљ ПОВЕЋАЊЕ Националног богаства кроз стварање НОВЕ ВРИЈЕДНОСТИ и повећање ПРОДУКТИВНОСТИ.
Редистрибуција сиромаштва и потрошње позајмљеног новца које нијесмо зарадили није дио решења, него дио проблема.
Зато је поштено да Демохришћанска странка са својим популистичким и хазардареским програмом изађе на изборе и суочи се са доминантним, озбиљним, одговорним и државничким планом ДФ о структурним реформама. Па нека народ одлучи, да ли жели болне реформе ка здравој економији и друштву или жели шибицарске, хазардерске , преварантске обмане и преваре.
Извор: Facebook
.jpeg)
