Vuković odgovorio Marku Kovačeviću: Na ključna pitanja i dalje nema odgovora

Neću polemisati sa Službom za informisanje Opštine Nikšić kao da je reč o samostalnom učesniku javne rasprave. Odgovoriću Marku Kovačeviću, predsedniku Opštine, jer se iza institucionalnog saopštenja suviše jasno prepoznaju njegov politički stav, njegova nervoza i potreba da se ospore činjenice koje sam izneo o organizaciji proslave 150 godina Vučedolske bitke.

Nije primereno da se predsednik jedne opštine, kada mu se postave konkretna pitanja o njegovim odlukama i postupcima, sklanja iza službe koja bi morala da informiše sve građane, a ne da bude sredstvo za vođenje ličnih i stranačkih polemika. Ko obavlja javnu funkciju mora biti spreman da lično stane iza svojih postupaka, naročito kada su oni predmet ozbiljnog novinarskog teksta.

Iza svake reči koju sam objavio stojim lično, svojim imenom, profesijom i integritetom. Ne povlačim nijednu suštinsku tvrdnju, niti ću dozvoliti da administrativne formulacije, objave na društvenim mrežama i organizovana buka zamene odgovor na ono o čemu je tekst zaista govorio. Pokušaj demantija nije dosegao visinu argumentovane rasprave, jer za to nisu dovoljni politička samouverenost i institucionalni memorandum. Potrebne su činjenice.

Umesto činjenica koje bi oborile hronologiju objavljenog teksta, javnosti su ponuđeni bilbord, nekoliko stotina metara asfalta, posebna izložba i tvrdnja da ne postoji formalni akt o osnivanju odbora. Suštinska pitanja ostala su bez odgovora.

Marko Kovačević je pogrešno razumeo sadržaj teksta, ili je odlučio da ga predstavi onako kako mu politički odgovara. Tekst nije bio napisan iz lične netrpeljivosti, niti sa namerom da se omalovaži funkcija predsednika Opštine Nikšić. Bio je to ozbiljan i dobronameran poziv čoveku koji je poverenje velikog broja ljudi stekao zastupajući jednu nacionalnu i političku priču da razmisli o putu kojim je krenuo.

Neću polemisati sa Službom za informisanje Opštine Nikšić kao da je reč o samostalnom učesniku javne rasprave. Odgovoriću Marku Kovačeviću, predsedniku Opštine, jer se iza institucionalnog saopštenja suviše jasno prepoznaju njegov politički stav, njegova nervoza i potreba da se ospore činjenice koje sam izneo o organizaciji proslave 150 godina Vučedolske bitke.

Nije primereno da se predsednik jedne opštine, kada mu se postave konkretna pitanja o njegovim odlukama i postupcima, sklanja iza službe koja bi morala da informiše sve građane, a ne da bude sredstvo za vođenje ličnih i stranačkih polemika. Ko obavlja javnu funkciju mora biti spreman da lično stane iza svojih postupaka, naročito kada su oni predmet ozbiljnog novinarskog teksta.

Iza svake reči koju sam objavio stojim lično, svojim imenom, profesijom i integritetom. Ne povlačim nijednu suštinsku tvrdnju, niti ću dozvoliti da administrativne formulacije, objave na društvenim mrežama i organizovana buka zamene odgovor na ono o čemu je tekst zaista govorio. Pokušaj demantija nije dosegao visinu argumentovane rasprave, jer za to nisu dovoljni politička samouverenost i institucionalni memorandum. Potrebne su činjenice.

"Kako je gospođa Marina postidela Drobnjaka i mene": Drobnjak pocrveneo, ja se pravio da je sve na njegov račun, lekciju nam očitala jedna Dragačevka! (VIDEO)
Umesto činjenica koje bi oborile hronologiju objavljenog teksta, javnosti su ponuđeni bilbord, nekoliko stotina metara asfalta, posebna izložba i tvrdnja da ne postoji formalni akt o osnivanju odbora. Suštinska pitanja ostala su bez odgovora.

Marko Kovačević je pogrešno razumeo sadržaj teksta, ili je odlučio da ga predstavi onako kako mu politički odgovara. Tekst nije bio napisan iz lične netrpeljivosti, niti sa namerom da se omalovaži funkcija predsednika Opštine Nikšić. Bio je to ozbiljan i dobronameran poziv čoveku koji je poverenje velikog broja ljudi stekao zastupajući jednu nacionalnu i političku priču da razmisli o putu kojim je krenuo.

Kao stariji brat, bez straha i bez zadnje namere, upozoravam ga da je taj put opasan ukoliko očekuje da sačuva poverenje onih koji su ga podržali dok je govorio znatno drugačije nego danas. Ne može se istovremeno odustajati od stavova na kojima je izgrađen politički autoritet, prilagođavati novim centrima moći i zatim prisustvom pored arhijereja Srpske pravoslavne crkve stvarati utisak da svaki politički zaokret ima crkveni blagoslov. Nema ga.

Srpska pravoslavna crkva nije ispostava nijedne stranke, kao što proslava Vučedolske bitke nije pozornica koju političar stiče funkcijom, finansijskom pomoći, bilbordom ili asfaltiranjem puta. Zbog toga je i bilo neophodno javno razdvojiti one koji su zaista izneli centralnu proslavu od onih koji su pokušali da joj naknadno pripišu sopstveno učešće.

Umesto da tekst shvati kao upozorenje, Kovačević je izabrao da se zaleti na „Politiku”, instituciju srpskog novinarstva, i na mene kao njenog urednika. Savetujem mu da metode političkog disciplinovanja medija ostavi za crnogorsku sredinu u kojoj se novinarska pitanja mogu zaustaviti telefonskim pozivom, posrednikom ili saopštenjem lokalne službe. U „Politici” se na pritisak ne odgovara povlačenjem teksta, već novim činjenicama.

Najslikovitiji dokaz slabosti opštinskog reagovanja jeste pozivanje na veliki bilbord postavljen na ulazu u Nikšić. Ustupanje reklamne površine na kojoj su najavljeni program proslave i dolazak patrijarha Porfirija predstavljeno je gotovo kao dokaz da je Opština organizovala centralno dvodnevno sabranje, a to je već pokušaj zamene teza.

Organizacija dolaska patrijarha srpskog, brojnih arhijereja, sveštenstva, monaštva, gostiju i vernog naroda podrazumevala je višenedeljni rad na smeštaju, prevozu, protokolu, bezbednosti, tehničkoj podršci, sceni, ozvučenju, programu, bogosluženjima, svečanoj akademiji, liturgiji na Vučjem Dolu i Trpezi ljubavi za preko dve hiljade duša. Takav događaj zahteva ljude, novac, koordinaciju, svakodnevno donošenje odluka i preuzimanje odgovornosti za celinu programa. Bilbord je reklamna površina i nije organizacioni plan, protokol, logistika, smeštaj, prevoz niti celodnevni rad ljudi koji su sabranje pripremili i sproveli.

Isto važi za uređenje i asfaltiranje puta ka Hramu Svetog Atinogena. Održavanje lokalne infrastrukture predstavlja redovan posao lokalne uprave, a ne ličnu milostinju predsednika Opštine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i vernom narodu. Put je trebalo urediti bez obzira na to ko govori na svečanoj akademiji i bez obzira na političke nesporazume koji su pratili njenu pripremu.

Ukoliko Kovačević smatra da su bilbord i put dovoljni da se Opština proglasi organizatorom, onda ostaje pitanje da li je očekivao da Eparhija obezbedi sve ostalo, dok bi se on dovezao pod šator, seo među zvanice, fotografisao sa crkvenim velikodostojnicima i delio opštinske spomenice. Po mom skromnom sudu organizacija se ne dokazuje prisustvom na završnom događaju, nego radom i odgovornošću koji su mu prethodili.

Opština tvrdi da ni ona ni Eparhija budimljansko-nikšićka nisu formirale odbor i da ne postoji akt o njegovom osnivanju. Time se rasprava namerno prebacuje sa stvarnih dogovora i uloga na pitanje postojanja jednog administrativnog dokumenta.

U objavljenom tekstu nije bilo reči o broju protokola, pečatu ili službenom listu, već o ljudima uključenim u pripremu jubileja, razgovorima koji su vođeni, ulogama koje su im bile namenjene i inicijativi na osnovu koje su u taj proces uključeni predstavnici Opštine i Crkve.

Ukoliko Marko Kovačević tvrdi da organizovano telo za pripremu proslave nije postojalo ni formalno ni faktički, neka javno objasni u kom su svojstvu vođeni razgovori o jubileju, ko je u njima učestvovao, ko je predlagao program, govornike i učesnike, ko je preuzimao obaveze i zbog čega su u te razgovore bili uključeni mitropolit Joanikije i mitropolit Metodije.

Neka bude objavljena celokupna komunikacija koja se odnosi na organizaciju, poruke, pozivi, dogovori, predlozi i preuzete obaveze. Ne selektivno i ne kroz naknadno prepričavanje, već u celini. Javnost će tada lako utvrditi da li je postojala organizovana grupa ljudi zadužena za pripremu jubileja ili je sve, kako se sada pokušava predstaviti, bilo niz neobaveznih razgovora bez jasne odgovornosti.

Čak i ako formalni akt nije donet, to ne znači da organizaciono telo nije faktički postojalo. Može samo da pokaže da oni koji su pretendovali na institucionalno pokroviteljstvo nisu uredili sopstvenu dokumentaciju.

U reagovanju Opštine nalazi se tvrdnja koja, umesto da demantuje tekst, potvrđuje njegovu suštinu, da je konačna verzija protokola dostavljena predstavnicima lokalne uprave sat vremena pre početka svečane akademije.

Onaj ko organizuje događaj ne dobija protokol sat vremena pre početka. On ga priprema, usaglašava, menja i sprovodi. Protokol neposredno pred događaj dobija gost, zvanica ili predstavnik institucije koja prisustvuje programu, ali njime ne upravlja.

Opština je tako sama saopštila da nije određivala sadržaj centralne akademije, nije pripremala njen konačni protokol i nije bila nosilac organizacije tog dela jubileja. Bila je upoznata sa programom koji je pripremio stvarni organizator, Eparhija budimljansko-nikšićka.

Posebno je zanimljivo naglašavanje da u dobijenom protokolu nije bio predviđen govor profesora Aleksandra Stamatovića. Nije jasno po kom osnovu Opština smatra da ima pravo da odobrava, kontroliše ili naknadno problematizuje govornike na akademiji čiji je protokol, prema sopstvenom priznanju, dobila sat vremena pre početka.

Svečanu akademiju organizovala je Eparhija. Srpska pravoslavna crkva izabrala je govornike. Aleksandar Stamatović je govorio, a prisutni narod njegove poruke nagradio je snažnim i dugim aplauzom. Opština u svom reagovanju ne objašnjava zašto je taj govor za nju uopšte sporno pitanje, ako je, kako tvrdi, poštovala protokol organizatora i nije tražila njegove izmene.

Marko Kovačević treba javno da odgovori šta ga je te večeri više pogodilo, sadržaj Stamatovićevog izlaganja ili činjenica da je narod te poruke prihvatio sa oduševljenjem.

Da li je bilo neprijatno slušati stavove koje je i sam ranije zastupao, a koje danas više ne izgovara istom snagom? Da li je aplauz prisutnih ukazao na sve veću razliku između politike za koju je dobijena podrška i politike koja se sada sprovodi?

Stamatović je Vučedolsku bitku predstavio kao bitku srpskog integralizma, govoreći o srpskom identitetu istorijske Crne Gore, Kosovskom zavetu, jeziku, ćirilici i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njegove poruke nisu bile usmerene protiv bilo kog pojedinca, već su proizlazile iz istorijskog karaktera jubileja i identiteta njegovih učesnika.

Posle akademije, Stamatović je bio izložen provokacijama aktivista Nove srpske demokratije. Umesto da se Kovačević ogradi od takvog ponašanja i zaštiti pravo svakog govornika da bez pritiska iznese stav za koji ga je Crkva pozvala, njegova služba se sada bavi pitanjem da li je Stamatovićevo ime bilo u ranije dostavljenom protokolu.

Zato Kovačević treba da odgovori i da li je posle akademije prilazio učesnicima i govornicima koje je odabrala Srpska pravoslavna crkva, šta im je govorio i da li su njegove reči i ponašanje mogli biti shvaćeni kao pritisak, pretnja ili pokušaj zastrašivanja. A problem ne prestaje da postoji zato što ga Služba za informisanje nije navela u saopštenju.

Kovačević treba da objasni i zašto mu je odgovaralo da se u javnosti stvori utisak da Aleksandru Stamatoviću nije bilo dozvoljeno da sedne za sto sa najvišim velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve. Ko je tu priču pokrenuo, ko ju je širio i ko je imao interes da se čovek čije je izlaganje narod pozdravio predstavi kao nepoželjan ili odstranjen iz društva crkvenih velikodostojnika?

Ne tražim od Kovačevića da zaustavlja kampanje protiv mene. Neka ih nastave oni koji u tome vide političku korist. Ali kao predsednik Opštine mora da objasni zašto se pravi nevešt pred kampanjama protiv drugih ljudi i zašto se njemu bliski stranački aktivisti obračunavaju sa onima čije im se reči ne dopadaju. Dovoljan je jedan poziv njemu bliskom S. Đ. da proveri ko je i sa kakvim namerama širio priče o Stamatoviću i meni lično. Predsednik Opštine ne može istovremeno da se oslanja na političku infrastrukturu koja proizvodi takve kampanje i da se pred javnošću predstavlja kao neko ko o njima ništa ne zna.

Opština u reagovanju tvrdi da izložba dokumenata u dvorcu kralja Nikole nije bila paralelni događaj, jer je održana pre svečane akademije i jer su prisutni potom pozvani da se pridruže programu ispred Sabornog hrama. Izložbu je organizovala Opština Nikšić. Centralnu svečanu akademiju, bogoslužbeni program i sabranje organizovala je Eparhija budimljansko-nikšićka. Činjenica da je jedan događaj prethodio drugom i da su gosti pozvani da sa izložbe dođu na akademiju ne pretvara Opštinu u organizatora akademije, niti naknadno stvara zajedničku organizacionu strukturu.

Još je značajnije što je u javnosti pokušano da se stvori utisak da je patrijarh Porfirije prisustvovao izložbi priređenoj u režiji Opštine Nikšić. Patrijarh Porfirije izložbi nije prisustvovao.

Posedujem snimke ekrana koji pokazuju na koji je način, preko novinara Javnog servisa, pokušano da se plasira informacija koja je mogla stvoriti drugačiji utisak. Zato Marko Kovačević ne bi trebalo da otvara pitanje izložbe ukoliko nije spreman da odgovori i ko je, kome i sa kakvom namerom saopštavao da će patrijarh biti prisutan ili ga povezivao sa tim opštinskim događajem.

Izložbi je prisustvovao mitropolit Joanikije. Patrijarh Porfirije i mitropolit Metodije nisu. To su činjenice koje ne može izmeniti naknadna interpretacija opštinske službe.

Posebno je problematična tvrdnja da bi se Eparhija budimljansko-nikšićka oglasila ukoliko odnosi sa Opštinom ne bi bili više nego odlični. Takva konstrukcija nije dokaz, već pokušaj da se crkveno ćutanje iskoristi kao potvrda političke verzije događaja.

Eparhija nije dužna da učestvuje u svakoj dnevnopolitičkoj raspravi, niti da reaguje na svaki medijski tekst ili saopštenje lokalne uprave. Odsustvo njenog javnog reagovanja ne znači da prihvata sve što Opština naknadno tvrdi, kao što ni dugogodišnja saradnja dveju institucija ne dokazuje da u konkretnom slučaju nije bilo ozbiljnih neslaganja.

Odnosi mogu godinama biti dobri, a da se u jednom važnom pitanju pojavi spor. Upravo dugotrajna saradnja ponekad kod političara proizvodi pogrešno uverenje da im pripada pravo da utiču na izbor crkvenih govornika, sadržaj programa i način na koji će Crkva oblikovati sopstveno sabranje. To pravo im ne pripada.

Uprkos dužini reagovanja, Opština nije odgovorila na suštinska pitanja, da li su Andrija Mandić i Marko Kovačević insistirali da govore na svečanoj akademiji i da li je nezadovoljstvo zbog odbijanja tog zahteva uticalo na povlačenje Opštine iz centralne organizacije?

Zato pozivam Marka Kovačevića da lično i javno odgovori: Da li je tražio da on i Andrija Mandić govore na svečanoj akademiji? Da li je taj zahtev saopštavao u svoje ime i u ime predsednika Nove srpske demokratije? Da li je posle odbijanja tog zahteva Opština prestala da nosi organizacione obaveze koje su ranije bile predviđene? Da li su, kada je postalo jasno da će Eparhija uspešno organizovati događaj bez njihovog učešća, usledili novi pritisci da ipak dobiju mesto na bini? Na osnovu čega je za Trpezom ljubavi, pred patrijarhom, arhijerejima i narodom, rekao da je Opština učestvovala u organizaciji centralnog događaja, ako kao dokaz tog učešća sada nudi bilbord, put i izložbu koju je Opština organizovala odvojeno?

Marko Kovačević mora da razume da Opština Nikšić nije njegov privatni politički štit, niti je Služba za informisanje stranački nalog sa kojeg će voditi lične polemike. Opština pripada svim građanima Nikšića, uključujući i one koji ne podržavaju njegovu politiku, njene promene ili način na koji pokušava da upravlja javnim utiskom.

Kada mu se postavi pitanje o ličnom postupanju, treba da odgovori lično. Kada mu se izlože činjenice, treba da ih ospori činjenicama. Kada pokuša da institucionalnim saopštenjem prikrije ličnu političku odgovornost, dužnost novinara je da taj zaklon ukloni. I sve to nije napad na Opštinu Nikšić. Naprotiv, to je odbrana institucije od njene upotrebe u ličnoj i stranačkoj polemici.

Marku Kovačeviću još jednom jasno saopštavam: iza svega što sam napisao stojim lično, svojim imenom, profesijom i integritetom. Ne povlačim nijednu suštinsku tvrdnju iz teksta i spreman sam da o svakoj od njih razgovaram javno, precizno i bez posrednika.

Neću prihvatiti da se ozbiljna pitanja zatrpavaju bilbordima, asfaltom i opštim formulacijama neke službe, niti da se politička zlonamernost predstavlja kao dokaz. Prvobitni tekst nije bio usmeren protiv Opštine Nikšić, već protiv pokušaja da se naknadno prisvoje zasluge Eparhije budimljansko-nikšićke, mitropolita Metodija, sveštenstva, vernog naroda i prijatelja Eparhije koji su izneli centralnu proslavu. To je suština koju opštinsko reagovanje nije uspelo da ospori.

Marko Kovačević još ima vremena da dobronamerno upozorenje shvati onako kako je bilo napisano, kao poziv da se zaustavi na putu na kojem se politička funkcija koristi za proizvodnju privida, a institucija kao zaklon od lične odgovornosti.

Poverenje se ne čuva saopštenjima, bilbordima i fotografijama sa zvanicama. Čuva se doslednošću, istinom i spremnošću da se pred javnošću lično odgovori za sopstvene postupke.

Politika.rs