Започећу овај текст одомаћеном фразом из наше политике и економије: “Са циљем привлачења страних инвеститора”… Тако то изгледа кад једно друштво жели да се развија, и жели да свој развој заснива и на страним инвестицијама. И у реторичком смислу – ту нема ништа чудно, нити спорно. Напротив.
Моја тема је бизнисмен Петрос Статхис, и његове инвестиције. А прије и изнад тога – његова друштвена одговорност и однос према Црној Гори, њеним вриједностима, њеним грађанима и посебно њиховим потребама у тешком вемену и опасностима за које још не можемо устврдити да су иза нас.
Кад је Црну Гору погодила епидемија ЦОВИД-19, кад су многе државе па и наша биле на кољенима пред налетом смртоносне заразе, кад заштине медицинске опреме није било на иностраном тржишту, господин Статхис не само да је донирао први и најважнији контигент медицинске опреме, већ је координирао и давао логистичку подршку и за највећи дио помоћи које су плаћали други донатори.
Подсјетићу – биле су то седмице и дани кад се и најмоћније и најбогатије земље свијета нијесу могле снаћи, јер новац није помагао да се дође до заштитне медицинске опреме.
Ријечју – његов лични допринос у борби против пандемије оставио је печат појединачно највећег добротвора. И то треба рећи без околишења.
Прилика је и да се подсјетимо да је Статхис потврдио своју репутацију донатора и пријатеља нашег Сјевера, кад је прије неколико година донирао новац за реконструкцију оронулог бјелопољског Трга.
О овоме, из политичких разлога, неће на поштен начин да говори актуелна власт. Међутим, не чујем ни гласове који би, баш због периода Статхисовог доприноса, требали да одјекну – из бивше власти.
Долазе свакаква времена, људи, а посебно власти. Али часна дјела, и одговорни поступци, не могу и не смију бити заборављени. Ја сам им лично, као некадашњи премијер, свједочио кад је у питању господин Статхис.
Казаћу сада нешто и о инвестицијама, и о доприносу Статхисовог присуства нашем економском развоју, који се јасно очитавао у нашим билансима за 2019. годину, и нашој репутацији престижне и једне од најпопуларнијих инвестиционих и туристичких дестинација Јадрана и Медитерана.
Наш Свети Стефан је био амблем поштанских разгледница, и неспорна развојна прилика Црне Горе. Али је управо Петрос Статхис успио да доведе свјетски АМАН у хотеле Свети Стефан и Краљичина плажа, и да ово острво, и Црну Гору, учини планетарно познатим у мапама елитног туризма.
У близини Светог Стефана, гледали смо хотел Маестрал, оронули комплекс великог потенцијала. Статхис је Маестрал преузео од дотадашњег власника, и претворио га у јединствени хотел са 5 звјездица.
У Милочеру је започео изградњу новог хотела вриједности 70 милиона еура, а јавности је познато како се власт, појединци и неодговорне групе односе према тој инвестицији.
На Жабљаку је такође започео изградњу хотелског комплекса, јединственог и у оквирима Западног Балкана, са амбицијом да сачува култну препознатљивост и нашу емоцију према некадашњем хотелу Дурмитор.
Ради се о великој инвестицији која може оживјети цијели дурмиторски крај. Тај пројекат прате препреке за које је извјесно да су наша, а не Статхисова кривица.
Промовисање става да мјештанима припада све па и ресурси који су неспорно државни, јесте примитивна, а и опасна логика. Замислите да данас неко одлучи да слиједи ту логику, и да на својим имањима, која је неповратно и за ситне новце одузела изградња пруге Београд-Бар, или Јадранске магистрале, постави запреке и рампе, покушавајући да наплаћује жељезничку или друмску путарину! Ко би нормалан и уљудан то и помислио?
Све ово о чему говоримо, јесу били развојни потенцијали и прилике наше земље. Али је неко морао да их претвори у економску и друштвену вриједност. Једна одговорна политика и власт, и један одговорни инвеститор.
Управо један од оних, с почетка овог текста, које из бијела грла призивамо цијеле деценије, али исто тако без имало одговорности и етике растјерујемо.
Извор: ЦдМ
