Бивши лидер Народне странке Драган Шоћ казао је да се у Црној Гори од обнове њене независности 21. маја 2006. године, суштински ништа није промијенило.
Он је у разговору за „Вијести“ рекао да је Црна Гора у протеклих 15 година назадовала у сваком погледу.
„Довољно је прочитати извјештаје Европске комисије и САД-а и све ће вам се казати. Умивеним и политички коректним језиком наши, како се то каже – пријатељи, поручују нам да код нас нема владавине права, да су нам институције слабе и без ауторитета – посебно судство и тужилаштво – да влада ендемска корупција, да је организовани криминал малтене присутан у сваком сегменту државног система и сл. Нажалост, рекао бих да су у праву“, истакао је Шоћ.
Он сматра да је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић 2006. имао политички ауторитет и моћ да опредијели пут државе, али да је довео у ћорсокак.
„Много ће добрих и паметних људи бити потребно да се ова наша заједничка њива – да употријебим ту метафору – поново очисти. Само је питање хоће ли нова политичка елита, која је добила шансу да промијени ствари, имати снаге и памети да изађе из својих партијских ровова и интереса“, наглашава наш саговорник.
Зашто су данас, 15 година након обнове независности, у Црној Гори и даље актуелне идентитетске теме и полемике из тог периода?
Зато што су те теме богом дане за продубљивање подјела и одржавање аутократске власти. Просто, ДПС и његови политички сателити наставили су да, инерцијом свог комунистичког насљеђа, граде и одржавају власт подјелама, а идентитетска питања која су се отворила након распада СФРЈ постала су захвалан материјал за манипулације и политичке злоупотребе. Ради се о осјетљивим питањима која буде јаке емоције, а то уједно значи и смањену способност рационалног промишљања. Наше историјско насљеђе било је добра подлога да се обнове и разгоре старе подјеле, да се одржавају постојеће и да све то доведе до опасних раздора у друштву, па и до мржње. Доскорашња власт није штедјела политичку и пропагандну енергију, синекуре и новац да подстакне и одржава подјеле, не водећи рачуна о посљедицама по друштво и државу. Нјима је само било важно да је то у функцији очувања власти.
Пароле о борби за очување црногорског идентитета и одбрани Црне Горе од спољних непријатеља и њихових унутрашњих помагача, само су биле у функцији очувања власти као средства за стицање и чување личног богатства и привилегија удобног и безбрижног живота у сиромашној земљи. Мислим да је то сад свима јасно, чак и онима који су најжустрији у исказивању „патриотизма“.
Црна Гора је диван примјер тачности тврдње да је патриотизам посљедње уточиште хуља. Само да избјегнемо теже – да не кажем трагичне – посљедице таквог „патриотизма“.
Је ли се од маја 2006. године у држави заправо ишта промијенило у суштинском смислу?
Суштински није. Само су се све карактеристике ауторитарне власти из комунизма додатно развиле. Прво је ДПС са својим сателитима уништио аутентичну и аутономну политичку опозицију и створио опозицију која, свјесно или не, иде наруку његовој стратегији „завади па владај“. Затим је, корак по корак, урушавао државне институције претварајући их у пуке извршитеље политичке воље врха власти и заштитнике њихових економских интереса. Тако је отворен пут организованом криминалу, корупцији и систематском уништавању економских ресурса и свих елемената који чине основу грађанског друштва.
У којим областима је Црна Гора назадовала, а у којим је направила искорак?
Назадовала је у сваком погледу. Волио бих да ми неко каже шта се то позитивно десило у потоњих 15 година на плану економије, владавине права, обезбјеђивања социјалног и грађанског мира. Ја то не видим. Не желим да звучим као потпуни песимиста, али не могу да идентификујем позитивне резултате. Бар не у суштинском смислу. Да се не понављам – довољно је прочитати извјештаје Европске комисије и САД-а и све ће вам се казати. Умивеним и политички коректним језиком наши, како се то каже – пријатељи, поручују нам да код нас нема владавине права, да су нам институције слабе и без ауторитета – посебно судство и тужилаштво – да влада ендемска корупција, да је организовани криминал малтене присутан у сваком сегменту државног система и сл. Нажалост, рекао бих да су у праву.
Ко је одговоран за пропуштене прилике?
Не волим да помињем имена, али на ово питање се не може одговорити без помињања имена Мила Ђукановића и његове политичке улоге у креирању овога о чему говоримо. Он је имао политички ауторитет и реалну моћ да 2006. године опредијели пут Црне Горе. Нажалост, изабрао је погрешан пут и довео Црну Гору у ћорсокак. Само се надам да се можемо извући из тога. А није тако морало бити. Црна Гора је 2006. имала прилику да уз формалну успостави и стварну државност, да изађе из својих историјских оптерећења, интегрише се као друштво и одбаци своје комунистичко насљеђе у начину владања. Да је Ђукановић био државник а не аутократа моделован у комунистичком маниру, данас би Црна Гора била дио ЕУ – мала држава, хармонична и богата, а сам Ђукановић би се уписао великим словима у њену историју, раме уз раме с нашим највећим личностима. Овако ће бити уписан као човјек који је све урадио да уништи своју државу и свој народ како би очувао власт.
Остајете ли при оној раније изреченој оцјени – да Црној Гори не пријети опасност ни са Истока, ни са Запада, већ да смо сами себи највећи непријатељи?
Наравно да остајем. Измишљање непријатеља је, као што знамо, карактеристика аутократске власти, којој су стално потребни спољни и унутрашњи непријатељи како би потврдила свој смисао. Нјој је потребно да је држава у сталној опасности. Свака, па и најбенигнија критика која јој се упути, доживљава се и представља као напад на државу. Спољни и унутрашњи непријатељи се мијењају, само је она увијек мјера патриотизма, увијек „на правој страни историје“, увијек у одбрани „отаџбине“, увијек будна против непријатеља.
Свакоме је данас јасно да Црној Гори не пријети опасност од било кога споља. Уосталом, зар није речено да смо се уласком у НАТО заштитили од сваке спољње пријетње? Ако је тако – а јесте – гротескно звуче пароле о угрожености Црне Горе споља.
Што се тиче другог дијела моје констатације на који указујете у питању, она, нажалост, стоји, али не као нешто ново. Само сам подсјетио на Светог Петра Цетињског и његову карактеризацију ондашњих Црногораца изречену у једној од његових посланица. Како тада, тако и данас. Прођоше вјекови, а нама памет иста. И даље немамо већег непријатеља од нас самих. Умјесто да у 21. вијек улазимо као интегрисано друштво, ми се некад понашамо као дјеца спремна да за рачун интереса групице људи – којима је до Црне Горе колико до лањскога снијега – кренемо и на брата као на крвника, у име тобожње одбране државе и идентитета. Разлика између времена кад је Свети Петар Цетињски изрекао своју оцјену и данашњег је у томе што је он сав свој живот, енергију, блистави ум и мудрост посветио мирећи завађену браћу по Црној Гори, док је доскорашња власт радила све супротно. А ми, нажалост, ништа нијесмо научили из сопствене историје и од наших мудрих предака, којима се клањамо али њихове савјете и завјете – не поштујемо.
Да ли је могуће изаћи из идентитетског вртлога у којем живимо?
Може се изаћи, наравно. Овдје треба да се присјетимо не тако далеке 1996. године кад су политички „архинепријатељи“ у погледу поимања наше историје и идентитетских питања – Народна странка и Либерални савез – пружили руку једни другима и договорили се да се сви спорови рјешавају мирно и демократски, да разлике не треба и не смију да буду узрок подјела и братске мржње. Народна слога и њена кампања су показали да су грађани Црне Горе били жељни управо такве политике и да су се уморили од подјела, сукоба и сврставања у националне, вјерске и друге торове. Ко памти то вријеме – а ја га памтим и као његов активни учесник – сјетиће се да је то био моменат кад је Црна Гора показала да има потенцијал за истинску демократију и европске вриједности. Али, као што се књаз Никола 1906. брзо и брутално обрачунао с тадашњом Народном странком која је била вјесник Европе у Црној Гори, тако се и његов насљедник по аутократском владању обрачунао с Народном слогом, тачније њеним чланицама. Добро је схватио да идеја Народне слоге значи крај његове владавине, раскид с аутократским насљеђем комунизма и отварање пута да се Црна Гора заиста преобрази у демократско грађанско друштво у којем никоме на би било тијесно и у којем би историјске разлике и размирице биле препуштене историји и академским расправама.
Гдје видите Црну Гору у наредних 15 година?
Чињенице не дају разлоге за оптимизам. Ако Црна Гора настави овим путем, завршиће на маргинама Европе у сваком погледу – поцијепана, међусобно завађена и сиромашна. Једном ријечју – далеко од сваког добра. Може се рећи да ће се вратити у преддржавно вријеме само на другом технолошком нивоу, а суштински у истовјетном садржају. Као таква биће лак плијен свакоме ко има жељу и способност да манипулише дјеловима њеног становништва и, у најгорем случају, поједини дјелови становништва почеће да се окрећу центрима ван Црне Горе. Другим ријечима – остаће само државна љуштура, барјак испред УН-а, застава и химна, без икаквог стварног садржаја који чини државу. Не треба бити далековид па предвидјети да ће све што је младо и потентно побјећи из Црне Горе.
Оптимистички поглед био би да нова власт без одгађања отпочне процес изласка Црне Горе из ћорсокака у којем се сада налази. Не треба имати илузије да ће се брзо и лако Црна Гора суштински промијенити. Напротив, биће то дуг, спор и мучан процес. Дубоки су и јаки коријени корова који је прекрио Црну Гору. Много ће добрих и паметних људи бити потребно да се ова наша заједничка њива – да употријебим ту метафору -поново очисти. Само је питање хоће ли нова политичка елита, која је добила шансу да промијени ствари, имати снаге и памети да изађе из својих партијских ровова и интереса. Као што рекох, нијесам оптимиста.
“Народна слога може бити модел да се изађе из подјела”
“Народна слога, не по форми већ по идеји, може бити модел да се изађе из нагомиланих подјела. Просто, треба схватити да Црна Гора није идентитетски једнострана и једнозначна, већ комплексна. Нема потребе да се дјелови наше традиције међусобно сукобљавају и искључују. Напротив, треба их прихватити као реалност и тражити тачке спајања, а не раздвајања. Једном ријечју – треба радити на интегрисању, посебно оног дијела црногорских грађана који себе идентификују као Србе или Црногорце, и схватити да се ради о једном идентитету и једном и јединственом народу. Наравно, полазна тачка треба да буде да је Црна Гора заједничка држава свих нас, да немамо резервну државу и да нико нема право на њу више од другог. Патриотизам се подразумијева. Историју треба препустити историчарима, па ако хоће нек се препиру до миле воље око чега год хоће. Политичари и интелектуална елита треба да постигну договор да се прошлошћу политички не манипулише и да свако ко покуша да настави путем подјела буде од свих препознат као стварни непријатељ Црне Горе и буде политички презрен и одбачен”, каже Шоћ.
