Аврам Израел који је данас у пензији, за вријеме НАТО бомбардовања је био начелник београдског Центра за обавјештавање и информисање пуних 78 дана. Обавјештавао је тада Београђане о опасности, њеном престанку, али и о последицама ратних дејстава.





– Последњи пут сам се обратио када је потписано примирје у Kуманову, и тад на неки начин најавио крај тих НАТО агресија на Југославију, односно на Србију – почиње причу Израел



– Чувена реченица је гласила: “Готово је”, али се врло брзо испоставило да сам своје будуће поруке завршавао са “није готово”, као што мислим да и данас није готово у том једном сегменту. Остаје опор укус, мој лични, 22 године после тог Kуманова и свих тих дешавања, и проглашавања побједе у земљи која је била тотално девастирана. Све је било порушено, уништено, људи су били очајни, у биједи, без средстава за живот, и под страшном еколошком маском токсичних материја које су испуштане током 1999. године. Сада имамо криву канцерогених обољења



Најтежи моменат за њега у тих 78 дана било је, као и за многе, страдање мале Милице Ракић у Батајници.



– Носим двије врсте тих лоших осећаја. То је смрт мале Милице Ракић (3), и опасност по Београд од дејстава у Панчеву и Првој искри, када смо били на корак до катаклизме и катастрофе. Остаје још једна мучна спознаја, а то је да највећи број наших петрохемијских комплекса у Панчеву и Баричу, није измјестио токсичне материје прије почетка НАТО дејстава, а били су у обавези. Тиме је омогућено да злотвори дејствују по томе и да изазову једну еколошки страшну кататсрофу, па да та крива обољевања буде експоненцијална. Притом, не причамо о осиромашеном уранијуму, већ о токсичним материјалима из Панчева, “Прве искре” у Баричу…



Извор: портал Видовдан