А шта то славимо?

Пише Јелена Кљајевић

Када смо, те, сад већ поприлично далеке 2006., одлучили да послушамо срце које говори НЕ, водили смо се искључиво оном народном:” Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара”. И није ту требало много политичке мудрости ни далековидости, па да човјек предвиди сва будућа дешавања.
Данас, након временске дистанце од четрнаест година, намеће ми се питање, шта данас ми ту имамо да прославимо. Кренимо редом:
Можда би, имали разлога за славље, чак И поред бруталне крађе, којим је тај референдум окончан, да је Црна Гора постала сређена И правна држава.
Можда би имали разлога за славље, да четрнаест година након отцјепљивања од Србије, нисмо постали зависни од свега И сваког, гдје ништа није наше, већ сумњивих свјетских тајкуна.
Можда би имали разлога за славље, када нам не би, у крвавим криминалним обрачунима, младост гинула, И када нам дан у којем се није десила експлозија, не би био празник.
Можда би имали разлога за славље, када нас не би у свијету препознавали по танкерима наркотика, од чијих пролазака зависи буџет, јер привреде немамо, да би исти пунили.
Можда би имали разлога за славље, да смо, умјесто што затворисмо сваку, отворили макар само једну фабрику.
Можда би имали разлога за славље, када нам се директори, са примањима од скоро осам хиљада еура, не би смијали у лице, док им радници по више мјесеци не примају ни цркавицу од двеста педесет еура, а фирме иду у банкрот.

Можда би имали разлога за славље, када би нам пензионери имали право на мирну старост И достојанствен живот. Када би могли себи приуштити љекове. Када не би, што се неријетко дешава, морали од својих скромних примања, издржавати потомке.

Можда би имало смисла за слављем, да нам не прекројише сву историју, И у тој новоскројеној нам не покушавају да објасне да нам је брат непријатељ, И да нам се не одрекоше гробова предака И свега што су они били.
Можда би имало разлога за славље, да ово није приватна држава једног човјека И његових кумова, док наша Младост иде трбухом за крухом по свијету.
Можда би имало разлога за славље, да нам прелијепи сјевер отаџбине не остаје пуст, јер више услова за живот има на Марсу него на њему.
Можда би имали разлога за славље, да нам систематски не уништавају школство из којег се труде да прогнају све свјетски признате писце, само зато јер припадају српском корпусу.
Можда би имали разлога за славље када нам не би политичаре, свако мало, тамничили И прогањали заједно са њиховим фамилијама. Када не би смишљали И монтирали државне ударе. Када не би, на очиглед васколике јавности, тужиоци И судије, веома ограниченог интелектуалног капацитета, али неограниченог слуганства режиму, подметали И лажирали доказе, како би их смјестили на вишегодишњу робију. Када не би једну жену, која је радни вијек посветила образовању дјеце, спроводили као највећег криминалца, само јер је мајка опозиционог политичара. На крају, када не би спремали атентате на опозиционог политичара И лидера једне странке, а нама то било скоро па нормално.
Можда би имало разлога за славље,када нас не би приводили због статуса И шеровања линкова на друштвеним мрежама.
Можда би имали разлога за славље, када ово не би била приватна држава једног човјека, којем ето, иако је атеиста паде на памет, да створи И своју приватну цркву, а на начин, што ће отети српску.
Можда би имали разлога за славље, када нам не би хапсили владику И свештенике, а своју љубав доказивали скакањем И бакљадама на гробу највећег ода нас, показујући тако да им ништа није свето. И то је знак да нема мјеста чуђењу што наше светиње покушавају да отму, валоризују, препродају, приватизују, претворе у туристичке И услужне центре, како свако мало имамо прилику да чујемо.
Можда би им, који нисмо патриоте до чепа, имали разлога за славље, када нам не би пријетили тракторијадама, И егзодусима, само због тога, јер смо противници свега наведеног, И јер не можемо да гледамо како нам разнијеше ову прелијепу, али тужну земљу.
Можда би имали разлога за славље, када нас не би проглашавали непријатељима ове земље, само за то јер смо Срби, И јер нисмо, као они, који деведесетих прогањаше неке друге народе, мијењали идентитет и увјерења.
Сувише је овдје можда. Толико сувише, да свако можда звучи као прича из паралелног универзума.
Мени остаје само да се позовем на нашег чувеног правника Валтазара Богишића И на његову познату:”Што се грбо роди, време не исправи”, па тако ни ова несрећна држава, створена на крађи И прекрајању народне воље, очигледно нема разлога за славље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial