Кабинет премијера Дритана Абазовићасе заинтересованој јавности захваљује на изнесеним сугестијама поводом текста “Темељног” уговора са Српском православном црквом. Из Кабинета Абазовића поручују да је вријеме да се у “потпуности посветимо животним темама у корист свих грађанки и грађана Црне Горе.”
Саопштење Кабинета Абазовића преносимо у цјелости:
У циљу тачног и потпуног информисања јавности предсједник Владе Црне Горе др Дритан Абазовић у више наврата најавио је да ће све примједбе и документа која су стигла на адресу Кабинета предсједника Владе у вези са предлогом текста Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве бити испитана и узета у обзир у процесу који претходи коначном разрјешењу овог питања.
Подсјећамо јавност да је предлог текста Темељног уговора припремило ресорно Министарство правде и да је исти усвојен на сједници Владе од 8. јула 2022. године. У процесу који је након тога услиједио у јавном дискурсу је дошло до разних интерпретација предметног текста, како од стране стручних правника, тако и од лаичке јавности. Посебан печат су дале све релеватне политичке структуре.
На иницијативу предсједника Црне Горе, г-дина Мила Ђукановића, предсједник Владе је прихватио да се још једном анализира текст предлога Темељног уговора од стране радног тима правника који би у разумном року дао одређене коментаре о свим могућим спорним питањима. Радни тим није формиран из разлога што су чланови тима које је кандидовао предсједник Црне Горе у припремној фази одустали, из разлога које су јавно обзнанили.
И поред тога, предсједник Владе је позвао заинтересована лица да доставе примједбе и евентуалне коментаре како би овај процес био окончан уз пуну транспарентност и инклузивност.
У периоду након одустајања чланова радног тима, Кабинету предсједника Владе је достављено неколико правних мишљења које се баве анализом текста предлога Темељног уговора.
Конкретно, достављени су сљедећи документи:
– предлог измјена текста “Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве” НВО „Акције за људска права“ од 26.07.2022.године (аутори правни сарадници Татјана Гогић, адвокат Веселин Радуловић и проф. др Весна Ракић Водинелић),
– правно мишљење од 28.07.2022.године (аутор Андреј Брацановић ЛЛ.М),
– правно мишљење о отвореним питањима у вези са Темељним уговором између Црне Горе и Српске православне цркве Института за упоредно право (аутори проф. Др Владимир Ђурић, виши научни сарадник и Василије Марковић, мастер права)
Супротно досадашњој пракси, према којој процеси регулисања односа државе са другим вјерским заједницама (Католичком црквом, Исламском вјерском заједницом у Црној Гори и Јеврејском заједницом у Црној Гори) нису били подвргнути било каквој врсти јавне расправе, нити су изазвали већу пажњу било стручне или лаичке јавности, питање регулисања односа са Српском православном црквом је одавно изашло из струковне сфере и постало предимензионирано политичко питање.
И поред наведеног, због потребе да јавност буде увјерена да се овај процес одвијао уз пуно поштовање правног поретка и интереса државе, на порталу Владе ће бити објављена сва три достављена мишљења.
Истовремено, Кабинет предсједника Владе користи прилику да се захвали свима који су током цјелокупног трајања процеса износили своје ставове, примједбе или сугестије, кроз директно обраћање институцијама, јавне наступе, писање колумни и слично, што је у свему показало отвореност за јавну дебату која је неуобичајена за овакву врсту акта.
Из свега што је достављено, као кључна спорна правна питања се могу идентификовати: природа уговора у смислу његове уставности и законитости, назив уговора, питање јавноправних овлашћења и питање наводне „екстратериторијалности“. Поред наведених, препозната су и друга спорна питања, али су иста мањег значаја и карактера.
Прво питање које се тиче наводно спорне „уставности и законитости“ имплицира да је ријеч о правном акту који може бити предмет испитивања од стране Уставног суда Црне Горе. Ипак, уговори са вјерским заједницама представљају једну врсту суи генерис уговора, са посебним специфичностима које зависе и од саме вјерске заједнице са којом се исти закључује.
Према исказаним ставовима, Темељни уговор представља „уговорни однос између двије стране, који почива на одредбама Закона о облигационим односима, те правила за његову примјену, тумачење и евентуалне спорове поводом њега треба тражити управо у том пропису.“ Самим тим, евентуална ништавост би се могла испитивати пред редовним судом, у ком случају је могуће да се поједине одредбе прогласе ништавим, док би Темељни уговор могао остати на снази и без те одредбе.
Иако је изнијет и став „да се сваки од уговора с вјерским заједницама може оспоравати пред Уставним судом Црне Горе“, неспорно је да коначно становиште у погледу своје надлежности може заузети искључиво Уставни суд.
Друго наведено питање се односи на сам назив уговора и преамбулу, гдје је посебно проблематизована ријеч „Темељни“ као и одређене формулације у преамбули. Тврдња да ријеч „Темељни“ имплицира међународно правни карактер уговора није образложена на било који начин, осим са нејасним прављењем паралеле са уговорима које је Црна Гора закључила са другим вјерским заједницама.
Тако ријеч „Темељни“ код уговора са Католичком црквом наводно значи да је ријеч о међународном уговору, док код других вјерских заједница то не постоји, јер нису међународних уговори. Овако тумачење нема никакво правно утемељење, јер међународни елеменат произилази из чињенице да је испред Католичке цркве уговор са Црном Гором закључила Света Столица, која је субјект међународног права, због чега је и ратификован од стране Скупштине Црне Горе.
С друге стране, у другим достављеним мишљењима се наводи да наслов неког правног акта нема самостално правно дејство, из њега не проистичу никаква права и обавезе и, као такав, спада у сферу нормативне политике, а дјелимично и насљеђа нормативне технике у појединим земљама (нпр. у појединим земљама се прописи означавају бројевима).
Код преамбуле је посебно нагласити њен правно необавезујући карактер, њену симболичку и прокламативну улогу, због чега је језик који се користи за израду преамбуле свечанији и уопштенији него нормативни дио текста.
Нетачно се сугерише да се држава у преамбули „позива“ на канонско право као непосредно обавезујуће, на начин да га надлежни државни органи спроводе, извршавају и примјењују.
Напротив, канонско право може бити правно релевантно за државноправни поредак (нпр. код утврђивања свештеничког статуса, избора и именовања у оквиру Цркве и сл.), јер и пракса Европског суда за људска права указује на уважавање аутономних прописа цркава и вјерских заједница при рјешавању појединих спорних случајева.
Питање јавноправних овлашћења је посебно проблематизовано, посебно јер наше позитивно законодавство не прописује изричито што је то јавноправно овлашћење. Из достављених мишљења произилази закључак да због аутономног статуса који уживају, као и због вршења свих својих дјелатности, цркве и вјерске заједнице морају располагати извјесним јавним овлашћењима.
Наиме, повјеравање јавних овлашћења вјерским заједницама у областима попут социјалног старања, културе и просвјете, предвиђено је Законом о слободи вјероисповјести, а усљед чега нема утемељења примједба о помињању јавноправних овлашћења у Темељном уговору са СПЦ, јер се јавна овлашћења повјеравају само законом.
Свако вршење ових овлашћења мора бити учињено и спроведено у складу са правним поретком државе Црне Горе, будући да ништа друго није ни дозвољено.
Питање наводне „екстратериторијалности“ је посебно проблематизовано у допису који је доставила НВО „Акција за људска права“. У критичком сагледавању ове одредбе, ипак се препознаје да „иста одредба постоји у Темељном уговору са Св. Столицом, а сличне одредбе постоје и у два друга уговора са вјерским заједницама“.
У другим правним мишљењима се указује да ова одредба „оставља недоумицу око тога на које се безбједносне мјере тачно мислило, будући да не постоји јасна правна дефиниција нити критеријуми за њихово јасно разумијевање“. Ипак заступа се став да из саме одредбе неспорно произилази „да намјера уговорних страна није била укидање примјене црногорских закона (што екстратериторијалност заправо значи) у објектима и на просторима који припадају вјерској заједници, већ одређена врста неповредивости простора.“
Смисао одредбе је да вјерска заједница буде обавијештена о намјери а се безбједносне мјере изврше. Оваква формулација би у практичној примјени подразумијевала накнадно обавјештење уколико би било нужно предузети такве радње у простору вјерске заједнице. Свако друго тумачење било би противно принудним прописима и таква одредба била би ништава.
Коначно, према становиштима Европског суда за људска права, у случају да постоје заклјучени споразуми с другим црквама и вјерским заједницама, изостанак закључивања споразума с црквама и вјерским заједницама које желе закључивање таквог споразума представлја дискриминацију када Влада за такво разликовање није имала никакво објективно и разумно оправдање.
Чињеница је да је процес регулисања односа између Црне Горе и СПЦ започет 2012. године, када се ова вјерска заједница и званично обратила надлежним органима ради закључења уговора какав је закључен и са друге три вјерске заједнице. Међутим, у периоду од 10 година надлежни органи су одбијали да приступе окончању овог процеса, држећи ову тему која дијели друштво отвореном, како би се у континуитету стварао ускопартијски политички профит.
Затварањем овог формално-правно маргиналног питања, које одређеним политичким структурама дуго времена служи као користан политички алат за дестабилизацију и поларизацију друштва, стварају се услови да питања која су од суштинског значаја за бољи живот грађана дођу у први план, као и да се фокус са подјела пренесе на заједничке циљеве оличене у европском путу Црне Горе.