Пише Ненад Милкић
Фридрих Ниче је рекао „Ако довољно дуго гледаш у амбис, и амбис ће почети гледати у тебе.“
Предуго сам гледао не знајући, не схватајући. Писао сам увек уверен да гребем по дну, несвестан да то што скидам прстима није дно, већ прашина заборава. И што је више захватим, рупа под налив-пером се све више продубљује. Нема дна. Само проклета прашина заборава.
Предуго сам гледао у амбис правећи се да не чујем. Вриштале су из тмине стотине хиљада мученика без гласа. Крици. Јецаји. Клетве. Плач. Дечији плач који разара. Кида. Ломи.
Посежући у амбис газио сам Градину и Јасеновац, замишљао Казане и Јадовно, чуо дечије крике из Јастребарског, љубио споменике, тешио неутешне, бодрио сломљене. У Сави сам пливао са онима које је Сава годинама носила. Још су ми мишице лепљиве од њихове крви. Из Дрине, код Старог Брода, видео сам главе и костуре како израњају из рајско зелене воде. Зар је то место где се рај и пакао преламају? Зову ме Пребиловци. Дозивају Гаравице. Моли ме Козара. Греје ме и пече ватра спаљених кућа Залазја. Боле ме гробови које обилазим и судбине које мермерна плоча сакрива. Играју око мене коло деца. Певају. Сломљених удова, растворених гркљана и утроба, извађених очију… А певају срећни. На боље су место отишли. А тек јаме. Те проклете јаме. Стотине их је. Хиљаде. Необележене јаме. И гробља. Раскопана и разбацаних костију.
Сада сам у Сарајеву. Ослушкујем духове силованих у хотел „Загребу“. Бачених у Миљацку. Спаљених у Казанима. Пребијаних у Силосу. Малтретираних у „Сунцу“ и „Борселину“. Ислеђиваних у „Виктор Бубњу“. Пишем о њима.
Зове ме амбис јер… предуго сам гледао у њега. Пишем о њему јер неко мора.
Док ви, драги моји савременици, нове амбисе копате. Веће и дубље. Вређате децу једни другима. Позивате на истребљење једни друге. Огрезли сте у мржњу и неразумевање. Чему? Због кога? Због неких тамо ликова који ће сутра у иностранству испијати пића заједно и смејати се нашој глупости. Стадо смо постали. Стадо! Стидите се, ако стадо за стид зна!!!
Још се ни прецима нисмо одужили. Нећемо никада изгледа. А потомци? Тек њима немамо шта у наследство оставити.
Да, лепо је рекао Ниче. Што више у амбис гледаш, и амбис ће почети гледати у тебе. Срећан ти пад у амбис, Србијо. Док из воза који никада није престао да вози ка радном логору бр. 3 одзвања песма „пролеће на моје раме слеће, ђурђевак зелени…“.