Јеванђељска прича о сјемену и сејачу говори нам о различитим мјестима гдје је посијано сјеме падало, и какве је плодове доносило. Падало је покрај пута, на каменитој земљи, у трње… и све је пропало. Осим једног. Сјеме које је пало на плодну земљу је сјеме које је једино и родило плодове.
Црна Гора је била све, само не плодна земља. У паклу прогона Цркве прошлог вијека, мислили су да су са Црквом завршили једном за свагда.
Онда је дошао он.
Он није дао да се посијано сјеме осуши већ је разбијао камен, да би дошао до плодне земље. Кад смо се свађали, мирио је. Кад смо гријешили, викао је. Њега је сваки атом његовог бића болио кад је гледао браћу у завади. Како ће другачије, са Петровог трона…
Крст Христов му је увијек био водиља, а васкрсење вјечно надање. Све народе је увијек призивао ка Светој Чаши крви и тијела. Косово му је била отворена рана, а Цетиње животно искушење. Није било већег Црногорца, а опет још већег Србина.
Непрестано и неуморно је подизао оскрнављене олтаре, опојавао мртве, обнављао манастире и монаштво, а на самом крају је урадио и ону највећу ствар. Обновио је Црну Гору. Повео је народ, као Мојсије, као истински пастир, у обећану(ослобођену) земљу. И баш као Мојсије, у њу није ушао, иако јој је био на прагу.
Ми смо плод твог живота, Владико. Плод оне земље, коју си неисцрпно орао, не дајући јој да пропадне. Нека ова њива коју си засадио, Владико, никад више не пресахне.
Не постоји та ријеч која те достојно описује…
Ти си, једноставно, Амфилохије.
Пише: Лука Тапушковић