Часовничарска радња на беранском корзоу постоји преко шездесет година и представља једно од култних мјеста града на Лиму. Готово да не постоји Беранац који не зна гдје је чувена Бећова сајџијска радња. И данас ће вас, на истом мјесту, у необичној радњи која подсјећа на кадрове црно бијелих филмова, са осмјехом и неком неописивом харизмом којом зрачи, дочекати унук чувеног Бећа Манџукића. Он је од свог деде наслиједио име и занат и поносно чува сећања и традицију своје породице.
„Радњу је давно у нашој старој кући отворио мој деда. Тридесет година је поправљао сатове у кући, а онда је 1969. направљена зграда и од тада па све до данас казаљке разних сатова нечујно откуцавају вријеме у овој радњи у којој сам ја трећа генерација мајстора“, почиње овај млади човјек причу о томе како је, макар на неко вријеме, од зуба времена отргнуо сајџијски занат.
Додаје да су његова интересовања, као и већине његових другова, била другачија и да није било лако донијети одлуку да „поправљање времена“ постане његов животни позив.
„Деду је наслиједила тетка, која се овим послом бавила до смрти. После њене смрти био сам у недоумици да ли да наставим, иако сам као дијете радо долазио и гледао је како ради. Ја сам већ имао посао, планове… Ипак одлука да напустим тадашњи посао и наставим нешто по чему је моја породица препозната у граду показала се као испаравна“, присјећа се Бећо.
Истиче да му је породица била највећа подршка да такву одлуку донесе.
„12.марта 2015. године сам почео да радим самостално, а прије тога сам ишао код једног мајстора у Бијело Поље. Научио ме је неким основним стварима за почетак да бих касније сам научио већину ствари које данас знам да радим и на то сам поносан“, додаје.
Каже да посла има, некад мање ,некад више, али може се зарадити плата. Лакше је љети , када и град оживи.
Бећо воли посао којим се бави и каже да се радује сваком новом дану.
„Волим све што овај посао подразумијева, било да је ријеч о замјени стакла, промјени батерије , оправци неког сата. Све волим. Посао се промијенио од времена мог деде. Људи углавном купују батеријске сатове , ријетки су механички. Деда је поправљао углавном механичке сатове, кухињске, велике сатове, они су данас ријеткост. Тако се и посао промијенио, има га мање него што је то било раније. Данас људи најчешће замијене батерију на сату, иглице, круницу, кључ, да скрате наруквицу од сата, то је оно што најчешће радим. Мало сам проширио асортиман, па се у радњи могу наћи и сунчане наочаре, батерије за кључеве, слушне апарате, неки аксесоар“, каже Бећо.
Иако млад, Бећо на први поглед улива повјерење, па није ни чудо што је у својим рукама имао и неке „скупе сатове“. Каже да управо они представљају изазов, а изазов је нешто што га покреће да сваког дана буде све успјешнији и сигурнији у своју одлуку.
У малу радњу на дну главне улице, прича Бећо, људи по навици сврате да поправе сат, али и да размијене по неку ријеч, испричају анегдоту. Они старији кажу да их Бећо покретима, држањем и појавом подсјећа на свог деду. Док нам то прича, на лицу му блиста осмјех.
Промјене, које су дио наше свакодневнице, утицале су да и Бећова радња добије савременији изглед. Иако је проширио понуду и обновио дотрајали алат, неке старе алатке и даље заузимају посебно мјесто у радњи . Њих ће, нада се Бећо, као дио породичне традиције наслиједити и његов син.
Овај посао, према његовим ријечима, захтијева мирну руку и главу, пуно стрпљења, сталожености.
„Има пуно ситних дјелова, мораш бити концентрисан. Особа мора бити сталожена и имати стрпљења за муштерије, којих има разних, од оних који ти стоје над главом док поправљаш сат до оних који годинама наврате у радњу да поправе сат и попричају. Они старији кажу да подсјећам на деду, имам ту његову смиреност, покрете“, са поносом истиче Бећо.
Док сједи иза дрвеног пулта, готово дупло старијег од њега, Бећо покреће и зауставља нечије сате и минуте. У његовој радњи вријеме као да је стало, а дух неких бољих дана топлином грли сваког посјетиоца. Свратите, одморите се, обрадујете се Бећовом осмјеху и топој ријечи. Зауставите на тренутак ужурбани ритам живота загледани у безбројне казаљке које нечујно одбројавају минуле године.