Пише: Никола Аџић
„Београд није сав у Београду. Много већи део Београда је у чежњи за Београдом, која га чини лепшим него што у ствари јесте. Београд је у београдским кафанама по свету, у којима се окупљају „наши“…Београд у ствари није град, он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари…“, казао је о овом граду пуном доживљаја и авантура непоновљиви Момо Капор.
Овај див који лежи на ушћу Саве у Дунав један је од најстаријих градова Европе. Прва насеља на територији Београда датирају још отприлике из 4.800-те године п.н.е. Сам град је основан од стране Келта у 3. вијеку п.н.е., прије него што је постао римско насеље СИНГИДУНУМ. Познат као „бијели феникс” јер је толико пута био уништен и поново грађен, Београд је град који се непрестано развија. Српска пријестоница константно оживљава своје историјске квартове преокреће запуштене просторе у шик барове. Ношени жељом да што више времена проведу напољу, Београђани културу испијања кафе узимају веома озбиљно на овој узбудљивој дестинацији Југоисточе Европе. Вриједи издвојити неколико мјеста које не треба заобићи при посјети овом магичном и маестралном граду.
Калемегдан – „зелено историјско срце Београда”, уједно и највећи београдски парк, истовремено је и најзначајнији културно-историјски комплекс у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Калемегдан је као створен за парове, породице или појединце који могу лагано прошетати уређеним површинама, посједјети на клупицама или уживати у магичном погледу. Неизоставан је и Зоо врт, а такође на Калемегдану има и много кафића и ресторана, који се једноставно не смију заобићи. Издвајамо још Цркву Ружицу, Споменик победнику на Калемегдану, Карађорђев топ, итд.
Кнез Михаилова улица као главна артерија града која константно бруји животом, законом је заштићена као једно од најстаријих и највриједнијих градских историјских амбијената. У кнез Михаиловој улици се налазе значајне историјске грађевине, од којих издвајамо хотел „Српска круна“ саграђен јос 1869. године, гдје је смјештена Библиотека града Београда, затим палата САНУ подигнута између 1923-1924 године, ресторан „Грчка краљица“ саграђен 1835. године, хотел „Русија“ саграђен око 1870. године, такође и много кафића и ресторана и неколицине робних кућа и схоппинг центара.
Скадарлија, боемска четврт и један од симбола Београда. Скадарска улица постаје популарна крајем 19-ог и почетком 20-ог вијека. Због близине Народног позоришта, у Скадарској улици су становали многи глумци, а уз глумце су долазили и многи пјесници, сликари, писци и умјетници. У Скадарлији су никле многе кафане, неке од најстаријих у Београду. Много времена су у Скадарлији проводили Ђура Јакшић и Добрица Милутиновић, а једно вријеме у Скадарлији је живио и Момо Капор. Такође, Тома Здравковић је небројано пута пјевао у скадарлијским кафанама, од којих треба издвојити „Три шешира“, „Два јелена“, „Путујући глумац“, затим ресторан „Скадарлијски чардак“.
Треба издвојити живописни Земун са својим специфичним садржајима.
Народни музеј је вриједјело чекати због импресивне умјетничке колекције, као и Музеј савремене умјетности и Храм Светог Саве.
Ноћни живот на ријекама се у Београду не смије пропустити, као ни Ада Циганлија која уз плажу са „плавом заставом”, бројне кафиће и ресторане, нуди и терене за голф, километре бициклистичких стаза, малени зоо-врт, па чак и симулатор за скијање на води.
„Кад је Корбизије рекао за Београд да је најружнији град на најљепшем мјесту, имао је пред собом резултате тих вишевјековних рушења. Они данас који воле и познају овај град, не познају га на основу онога што су у њему видјели или дотакли. Његов највећи и можда најљепши дио је онај који је нетрагом нестао, па га више никада нећемо видјети, снимити или додирнути. Али, историји припада и онај њен нестали дио, који се више никада неће моћи реконструисати, онај дио историје који се налази у нама, а не у свијету око“напсао је Милорад Павић.
Очигледно, Корбизијеов најружнији град на најљепшем мјесту, кроз историју је био веома често најљепши град на најстрашнијем мјесту свијета.