„Државе – то нијесу територије, то је контрола над територијама.“
(Пол Вирилио, 1932-2018, француски филозоф . естетичар, теоретичар културе и урбаниста)
Пише: Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
Дана 10.децембра 2002,године, на Превлаци, између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Хрватске потписан је „Протокол о привременом режиму уз јужну границу“ (у даљем тексту: Протокол). У име СРЈ, Протокол је потписао министар спољних послова Горан Свилановић, а у име Републике Хрватске Тонино Пицула, министар вањских послова. Дакле, у вријеме потписивања Протокола, стране уговорнице су биле СРЈ и Хрватска, а од 2006.године су то Црна Гора и Хрватска.
Чланом 1 Протокола, предвиђено је да „Странке овим Протоколом успостављају привремени режим на подручју уз јужну границу између двију држава који ће важити до склапања уговора о граници између странака Протокола…“ Овим међународним општим актом успостављена је јурисдикција Хрватске на копненом дијелу (укључујући и рт Оштро, „капију Боке“) и уском приобалном појасу Превлаке, а јурисдикција Црне Горе на улазу у Бококоторски залив. Тиме је Ђукановићева власт de facto (стварно) Превлаку препустила Хрватској. У вријеме потписивања Протокола, представници Хрватске нијесу тражили да се морска међудржавна гранична линија повуче средином улаза у Бококоторски залив, али разграничење на мору сматрају спорним.
Црногорска (Ђукановићева) власт је прихватила мишљење тзв. Бадинтерове комисије да су административне границе између република у СФРЈ постале државне границе између новонасталих држава на Балкану. А прије преумљења,1991.године, премијер – приправник Ђукановић је јавно говорио:
„Надам се да ће се…граница са Хрватском повући праведније и логичније него што су то урадили приучени бољшевички картографи, чији је изгледа једни циљ био да над Црном Гором у дијелу Боке буде хрватско старатељство.“
По својој природи (и форми и садржини) Протокол је двострани међународни уговор, склопљен на неодређено вријеме, који подлеже ратификацији, како је то дефинисано Бечком конвенцијом о уговорном праву, из 1969.године. Ова Конвенција дефинише „уговор“ као „међународни споразум закључен писмено између држава и који је регулисан међународним правом“. Надаље, „ратификација“ означава „међународни акт којим држава на међународном плану даје свој пристанак да буде везана уговором“.
У Уставу СРЈ, из 1992.године (члан 78 став 1 тч. 3 и 4 ), било је прописано да „Савезна скупштина…одлучује о промјени граница СРЈ“, те да „потврђује међународне уговоре“. И важећи Устав ЦГ, из 2007.године, у члану 82 став 1 тачка 17, прописује да „Скупштина потврђује међународне уговоре“.
Међутим, Протокол као међународни уговор није ратификован (законодавно потврђен),нити објављен у „Службеном листу ЦГ“ , нити је његова садржина објелодањена црногорској јавности. То оставља простор за оправдану сумњу да интереси државе Црне Горе, у вези са копненим и морским разграничењем (делимитацијом) са Хрватском, на подручју Превлаке нијесу ваљано заступани и штићени. Тим прије, што су преговори међудржавних комисија двију земаља о коначном решењу спора тајни.
И премијер Здравко Кривокапић је потврдио да је документација о преговорима у вези Превлаке означена тајном и да он не може да открива детаље преговора. Међутим, црногорска јавност има право да зна на основу ког прописа и по којој његовој одредби је документација о овако важном питању означена одређеним степеном тајности. Да ли се на тај начин, методом „куване жабе“, црногорска јавност припрема на трајни губитак, не само копненог дијела Превлаке, него и на морску границу са Хрватском која би ишла средином улаза у Бококоторски залив?! Овиме би Црна Гора изгубила знатну копнену територију и акваторију , Бококоторски залив би постао међународни залив и драстично би се ограничио суверенитет Црне Горе и у погледу слободе пловидбе, као и право на рибарење њених грађана.
Једном ријечју, да ли се црногорска јавност припрема да без отпора прогута објашњење власти како су се наведена решења о разграничењу са Хрватском морала прихватити, јер би се, у противном (због великог хрватског уцјењивачког капацитета), угрозило приступање Црне Горе Европској унији?!
Црногорска власт је дужна да покуша доћи до прихватљивог решења за Превлаку у билатералним преговорима са представницима хрватске власти. Међутим, ако то не буде могуће, неопходно је покренути спор пред Међународним судом правде у Хагу. Што се тиче копненог разграничења на подручју Превлаке, неопходно се позвати и на географске (географска цјелина Боке), економске, историјске и безбједносне факторе који нам иду у прилог.
Међународни суд правде је тумач Конвенције Уједињених нација (УН) о праву мора из 1982.године (у даљем тексту: Конвенција), која је кључни међународни документ о разграничењу на мору. Отежавајућа околност јесте то што је Ђукановићева власт, препуштањем рта Оштро Хрватској, de facto, пристала да Бококоторски залив буде међународни.
Наиме, у члану 15 Конвенције (Разграничење територијалног мора између држава чије обале леже једна наспрам друге или се међусобно граниче) прописано је:
„Кад обале двију држава леже једна наспрам друге или се међусобно граниче, ниједна од тих држава није овлашћена да, ако међу њима нема супротног споразума, прошири своје територијално море преко линије средине…Ова одредба, међутим, не примјењује се у случају гдје је због историјских назива или других посебних околности потребно разграничити територијална мора двију држава на другачији начин.“
Покретање арбитражног поступка пред Сталним арбитражним судом у Хагу је тежи пут, јер захтијева пристанак и Црне Горе и Хрватске на арбитражу, те претходни договор двију земаља о предмету арбитраже и о прихватању арбитражне одлуке било каква да буде.
Кривокапићева влада је дужна да поводом разграничења Црне Горе са Хрватском поступа јавно и државнички одговорно, како би се на најбољи могући начин заштитили интереси Црне Горе и њених грађана.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
8.мај 2021.године