„Љубио је крст у рукама митрополита Амфилохија и налагао бадњак испред Цетињског Манастира да би потом тог истог митрополита и ту исту Цркву оптужио да су инфраструктура руског и српског свијета“
Лидер Уједињене Црне Горе Горан Даниловић оптужио је предсједника Мила Ђукановића да је промијенио толико политика да је теорија пред том чињеницом беспомоћна.
„Ђукановић је непоновљиви политичар који траје на негацији властитог и хватању у лажи самог себе. И нико се тако крвнички није гонио са собом, преко туђег страдања, као он“, сматра Даниловић.
„Љубио је крст у рукама митрополита Амфилохија и налагао бадњак испред Цетињског Манастира да би потом тог истог митрополита и ту исту Цркву оптужио да су инфраструктура руског и српског свијета. Није правдао да је 98. док је стајао поред ћивота Светог Петра заборавио да пита за Аркана – њега се сјетио тек када је овај убијен“, навео је Даниловић у тексту објављеном на фб профилу.
Из данашње предсједничке перспективе, СПЦ је за Ђукановића, била Милошевићева ратна машина, иако се он за разлику од Цркве окренуо против њега тек послије два рата.
„Када је први пут, крајем прошлог вијека, изабран за Предсједника ЦГ на покраденим изборима, најдражи гост на устоличењу био му је Војислав Шешељ, и то на сред равног Цетиња. Док су почетком деведесетих епископи и попови ишли да служе заупокојене литургије на стратиштима и над јамама, он је радио ратни бизнис“, навео је лидер УЦГ.
Како каже, у вријеме Сребренице која се догодила 95. он је ћутао иако је био премијер, а у кабинету му је вијорила стара тробојка.
„Ћутао је и о Штрпцима и о депортацији Бошњака. Или је ћутао или је активно радио на ширењу ратног пожара. Данас су Ђукановићу кривци попови који су сахрањивали мртве, а он је напрасно праведник јер народ слабо памти. Чак и кад се разишао са Милошевићем обећавао је да је он и даље за Југославију и то не ону велику него Милошевићеву – за СРЈ“, подсјећа Даниловић.
Указује да је Ђукановић „презирао Славка Перовића, а онда га прогнао и отео му програм, хапсио Аћима Вишњића а настављао са радикализмом, хапсио Харуна Хаџића, а бранио Бошњаке, бранио Пљевља од „балија“ а потом и „четника“ Чека Дачевића, а били су му и једни и други ударна песница у референдуму.“
Одлазио је на ноге нашем патријарху Павлу, који је за њега био „живи светац“, да би његову Цркву данас звао Црквом Србије. Покушао је да „врати самосталност“ Црногорској православној цркви, и то кроз партијска документа, а унука одвео да га крсти у „Цркви Турске“, наводи Даниловић.
Он каже да је Ђукановић „толико пута, за три деценије, био против себе од лани или од јуче, да је збунио сваки перфекат и плус квам перфекат“.
„Био је за СУБНОР и УБНОР, за Тита и Зрна, за Петровиће и против Његоша! Био је против Зеленаша и разумио Бјелаше, а данас је за самопроглашене Комите.“
Ђукановић је непоновљиви политичар који траје на негацији властитог и хватању у лажи самог себе. И нико се тако крвнички није гонио са собом, преко туђег страдања, као он, оцијенио је Горан Даниловић.