Грађанин Европе, оне „шумановске“, оне посвећене људским правима и идејама био је најтврђи темељ тог другачијег свијета. Оставио је Други свјетски рат за собом, непријатељства и злу крв, и кренуо да мијења свијет. Тај грађанин понижен је први пут крајем минулог, ужасног, вијека и то у тренутку када је срушен Берлински зид и када је Европа слутила ново доба. Понижен је и поражен у својој крунској побједи, слично оним епским и предањским искуствима када највећи јунак више није потребан, када гомила надјача значај најзначајнијих. Уједињавањем Европе и њеним, од тада, интезивним ширењем почиње да одумире европски сан, профитабилност замјењује занесеност, а индивидуалност се детронизује колективитетом.
Како се то догодило?
Готово уплашена од нагле могућности да постане суштинска, права Европа, изгубила се у очају могућности и уплашила хоризонта који је досезао до Урала. За разлику од ње Америка није била ни уплашена ни збуњена, ако и јесте на тренутак „затечена“ опоравила и укључила трајно у американизацију европске будућности. Тада је Европи недостајао, ипак, смртни Де Гол, мада Француској није ни тада ни послије тога. Имала је, међутим, само Хелмута Кола, физичког колоса и физичког ујединитеља Нјемачке, заљубљеника у Француско-Нјемачко помирење у које је уложио много напора вјерујући да је то довољно и за уједињавање Европе. Желио је то и његов колега Франсоа Митеран са зебњом пратећи уједињење двије Нјемачке и нагло растакање источног блока. Од Митерана довољно.
Маргарет Тачер, Гвоздена Лејди, која је утврђивала „гвоздену завјесу“ према Совјетима није се одушевљавала настајућом Европском унијом. Подједнако се згражавала над Коловим раскалашним апетитом и једноставношћу која је бароници више вукла у простоту. Управо је одлазила.
Уједињењем Нјемачке ујединила се територија, али се нису ујединили људи. Простор је постао важнији од човјека, а оно у шта никада нису убиједили Американце, амерички лидери лако су убиједили Европљане чија се индивидуалност згрчила на рушевинама Берлиског зида. Омладина комунистичке ДДР изгледала је одједном авангардније од браће с друге стране бедема. Зид је срушен, Нјемачка је потом постала доминантна сила, Европа је постајала систем правила и компликоване параграфије, а слобода је подведена комформизму. Потрошачка цивилизација се разгоропадила до мјере да је појединац заборављен до небитности. Кинези су понајприје схватили да ако је то тај пут у будућност онда они могу побиједити свакога. Рекло би се, из приложеног, да су још сасвим мало па у праву. Те осамдесетдевете није успјело рушење „кинеског зида“ на Тјенанмену. Кинеска Комунистичка партија дала је свој допринос колективизму на штету индивидуалности. Није било тешко јер се ради и о вишемиленијумском трајању њихове цивилизације на истом принципу. „Нека цвјетају хиљаде различитих цвјетова“ није никада била порука цвијећу појединачно, него заједници цвјетова.
Док је Европа, деценијама послије Другог рата, притиснута споља партијским бољшевизмом тврдих и меких струја, прибодена и нагурана на своје тло експанзинизмом Варшавског пакта, бранила и унапређивала своју спасоносну демократију, уз све унутрашње разллике, личила је на обећани свијет. Није била ударна песница ни америчких ни совјетских ратних „истраживања“ у Азији и Јужној Америци оног доба. Французи и Британци су и даље имали своје „излете“ по колонијалном свијету али Евопа којој се тежило изгледала је непотрошено. Уосталом тада су били Заједница, а не Унија. Грађанин такве Европе личио је на оног грађанина Атине који је изгледао славно док је год бранио свој зачарани свијет посебности, а губио увијек када је покушавао да поатини остатан грчког свијета и одасвуд надируће „варваре“. Потом, Један Тони Блер више је личио на потпаљивача империјалистичких ватри Америке него на хладнокрвног Енглеза. Фокланди Маргарет Тачер били су показна вјежба у односу на Блерово доказано лагање у вези са Ираком и пустош која је остајала трајно након инвазије. Из те некажњене лажи услиједиле су све остале разарајуће по свијет равнопраних држава и народа.
Данашња Европска унија спортским рјечником речено изгледа прекомбиновано. Заборавила је на себе у сталном покушавању да буде мала Америка.
Монетарно уједињена и централизована, уједначених, наднационалних принципа, уредно подшишана и технократизована више личи на неки модерни Совјетски савез него на обећану себе.
Када је Папа Франческо прошле године декретом прогласио Шумана блаженим многи су помислили да то није урадио вјерујући у вјечност његовог дјела него журећи да то дјело не ишчили. „Часни“ Шуман не мора урадити више ништа али „да би се прогласио блаженим мора му се приписати једно чудо, а онда још једно да би постао светац“ јављао је Ројтерс, додајући „да је чудо обично медицински необјашњиво изљечење особе“. Без цинизма, Шуман је направио чудо али то чудо једе само себе. Можда је то оно друго недостајуће по канону Римо-католичке Цркве.
На крају, поменимо и себе.
Европа је себи пуцала у обје ноге када је почетком деведесетих распирила грађански рат у бившој Југославији. Кол је у пословичној лијености спољну политику препустио једном Геншеру, а овај се понио као осредњи аустроугарски официр, галопирајући за властитим наученим коњем. Кажњавајући српски национализам, који је тада личио на све само не на то, а и спроводили су га истрошени али заклети комунисти, пригрлила је западно-југословенски нацизам , прије свега ондашњи хрватски, охрабривши све плитко прикопане Хитлерове следбенике и навијаче диљем континента, да би овога пута могли изборити своје, дакако, демократске, државе. Бандеровци, рецимо, вјерују да је то могуће већ сјутра и са Украјином. Запело им је, међутим, и то врло озбиљно па је последња нада да ће умријети још једном заједно с цијелом планетом.
Инвазијом и бесомучним бомбардовањем суверене СРЈ, од стране Алијансе и здушно сједињене Европе, оне 1999. године, Европа је престала да буде обећано царство слободе за било кога. Од тада до данас она је само примамљива и донекле исплатива нужда. Оно што је некада добијала само на намигивање – поштовање и завист, данас може добити једино на озбиљно нагуравање. Ширење Европе по диктату НАТО укинуло је сваку емоцију, а оне су, с ове и оне стране Алпа, пола вијека храниле снове слободних људи да, ипак, свијет, европски свијет, може бити више од сна. Дио разорене Украјине, страдале у инаћењу према Русији које је бесмислено и плитко, НАТО ће на крају препустити Европи да је умије и разумије. Коштаће крваво много и скупо. Поново ће потећи руска нафта и гас само ће се изгубити која деценија. Гвоздена завјеса се спушта још једном само овога пута са њене источне стране остаће цијела евро-азијска шаховска табла. Збигњев Бжежински је својим манифестом упропастио све што је Шуман сањао, а Де Гол прижељкивао. Тако су Макрс и Енгелс Манифестом Комунистичке партије упропастили комунизам. Ово друго никоме није жао, а прво мора, док још има наде, да се врати на почетак, на иницијацију.
Горан Даниловић