Пише: Лука Радоњић
Дешавања у Тузима односно одбијање предсједника општине Ника Ђељошаја да спроведе прописане епидемиолошке мјере на територији општине, протестно окупљање грађана, несметан рад угоститељских објеката упркос забрани, изостанак полицијске реакције (што у односу на претходних годину дана представља изузетак а не правило), конфузна реакција Владе, одлучна реакција Ђељошаја и различити феедбацк-ови власти и опозиције, упућују на два основна контекста приче.
У ужем смислу, “отпор који се испитује” може да представља “пробу” за прву постдпс-овску владу, а у ширем контексту упућује на могућу, озбиљнију позадину приче, због аналогија у упоредном искуству других држава (Србија, С. Македонија), а које се тичу аспирација албанског национализма. Подсјећања ради, Ђељошај је у јулу прошле године позвао своје сународнике “да не славе Дан државности Црне Горе”. Да је аутор тог позива покушао да злоупотријеби здравствену ситуацију и претвори је у политичку, а у чему су сагласни и Кривокапић и Медојевић – иначе политички супротстављени, било је јасно већ током навођења првог разлога за одбијање мјера: “Кривокапић и Абазовић желе да ми се освете због истицања заставе Албаније и Косова”. Прије само неколико дана, Абазовић је честитао “дан државности” тзв. Косову, а у Споразуму који је био основа за формирање владе, јасно је наведено да нова влада неће отварати питање повлачења признања Косова од стране Црне Горе, супротно ставу доминантне већине бирача који су подржали побједничке изборне листе.
КОМЕ ОДГОВАРА КОНФЛИКТ И КАКО СЕ ВЛАДА НАШЛА ПРЕД ШАХ МАТ ПОЗИЦИЈОМ?
Евентуална, особито снажна и “грубља”, реакција полиције и потенцијални сукоб са грађанима Тузи гдје доминантну већину чине Албанци, одговарала је политичкој пропагандни ДПС-а, која је вјероватно имала спремљен наратив за ову ситуацију: “про-српска влада дискриминише и напада Албанце”, “удар на мултиетнички склад”, итд. То потврђују и објаве одређених пропагандиста ДПС-а, који су на самом почетку, догађају покушавали да дају тон “националних тензија”, уз невјешто пласиране и логички неутемељене паралеле са 90тим годинама. Да ли то значи да је изостанак конкретније реакције надлежних органа “гол у мрежи ДПС-ове опозиције” односно поен који иде на конто рејтинга Владе? Не. ДПС и њени сателити сада у јавност излазе са оштрим критикама о “хаосу у земљи”, док на терену врше интензивну “шаптачку” пропаганду: “виђесте ли како су неспособни, млаки, неодлучни, писнути не смију, да се Мило питао не би смјели онако” и томе слично. А влада је дубоко загазила у зону легитимизовања дискриминације односно селективног спровођења закона и прописаних мјера.
Једини “добар” потез Здравка Кривокапића у овом случају до сада, јесте одлука да ипак не оде у Тузи “на ноге Ђељошају”, јер би тиме заокружио потпуно политичко понижење и нанио трајну штету иначе угроженом рејтингу. Како је премијер дошао у ову ситуацију? На временском потезу од изборне побједе до данас, премијер се потпуно удаљио од изборне листе коју је предводио а тиме и од највећег резервоара политичке подршке у парламенту, дистанцирао се од значајног дијела људи из свог тима који су учествовали у кампањи, игнорисао је читав низ сопствених преидзборних обећања, дозволио “опстанак” одређених елемената бивше власти, док је ангажовањем на министарске позиције оних људи који су живјели у иностранству, увео у игру људе који не само што слабо познају терен који је уз то још квасан и блатњав, већ умногоме не познају ни правила игре. За све то вријеме, за популарне потезе владе, маркетиншке плодове убрао је његов замјеник, вицепремијер Абазовић. А Кривокапић и јавност окупљена око њега, не само што нису урадили ништа да крену у одлучан медијски, демократски обрачун са пропагандним наративима које је оставила бивша власт (а по којима једину опасност по суверенитет државе представљају Срби и Србија), чиме би данас имали значајно бољу стратешку позицију за дјеловање, већ су највећи дио тог насљеђа прихватили као оквир у којем су заробили потенцијале спољне политике и регионалне сарадње, остајући без јасног политичког дискурса и медијске платформе.
Тачније, за ово друго се углавном питају – “Вијести”.
“ВУК НА ВРАТИМА”
У недавно објављеном “манифесту” медијске империје “Вијести” под насловом “Вук на вратима”, пласирана је подјела политичке сцене на три дијела: политичке снаге окупљене у коалицији “За будућност Црне Горе”, затим коалиција предсједника државе и на крају односно “између њих”, пројектован је “центар” у виду: премијера, вицепремијера и предсједника Скупштине који предводи најјачу странку у овом блоку. Данашња, врло непопуларна дешавања, представљају лошу рекламу за пројектовани “центар”, посебно у виду конфузне реакције и недефинисаног односа чији наставак легитимише опасну дискриминацију односно привилегованост албанског фактора у Тузима. Отежавајућу околност за “центар” чини и то што је Ђељошај коалициони партнер Демократама у овој општини. Утисак је да се оваквом пројекцијом, Демократе, које су уз Нову српску демократију, најјача странка парламентарне већине, сужавају и потенцијално “служе” као одскочна даска Абазовићу. Логички је основано питање: ако се говори о “блоковској подјели”, зашто не би постојала два блока, макар у овом првом, осјетљивом, постдпс периоду: демократски блок и блок странака бившег аутократског режима? Такође, није добро занемарити чињеницу која се тиче политичке историје Европе, а која говори да још од њемачке Вајмарске републике до данас, позиције “центра” између два велика политичко- идеолошка блока па још и “етноцентрична”, нису одржива, нити су дуго политички трајала.
На крају, чињеница да “вук” из наслова, према наративу који је понуђен, упућује на Србију (са којом ДФ и политички субјекти око њега имају јаку сарадњу) и Вучића, говори да “Вијести” нису одступиле од магистралног идеолошког пута ДПС-а, који је Србију таргетирао као главну опасност за “суверенитет и државност” Црне Горе. Ипак, можда су “Вијести”, истина случајно, биле у праву. Вук је можда заиста на вратима. Али имајући у виду изјаве албанских политичких првака, очигледно долази из другог правца.
Borba