Актуелна ситуација око рушења уставног поретка од стране предсједника Црне Горе Мила Ђукановића је веома једноставна. У ситуацији када је предсједник државе, не само прекршио Устав, већ и угрозио уставни поредак, односно када насиљем руши и Скупштину и Владу, неопходно је да управо ови органи заштите Црну Гору законским и уставним механизмима.
Скупштина Црне Горе има већину за смјену Ђукановића и то треба да уради. Њој је Устав дао то право и све измишљене процедуралне препреке да не може – у ствари су његова заштита. Читава ЦГ види да он неће да прихвати захтјев парламентарне већине и предложи њиховог мандатара, а дужан је то да учини, већ жели да насилно распусти Скупштину, иако нема право на то.
У тим условима, насиље предсједника ЦГ треба Скупштина да заустави његовом смјеном и расписивањем предсједничких избора. Иначе, Влада, у техничком мандату, има пуни капацитет да до избора нове спроведе све одлуке Скупштине. У заштити државе избор је лак.
Нема ниједне сумње, ниједног аргумента који демантује да је предсједник ЦГ драстично прекршио Устав. Згазио га је пред очима цијеле ЦГ, и рекао у себи: „За мене Устав не важи, јер ја сам Устав“.
То може да види и ученик основне школе. За то не треба Уставни суд да би се утврдило, довољно је само заступати истину и бити чистог образа. Зашто је предсједник прекршио Устав? Зато што није радио оно што Устав тражи, него оно што он жели.
Није случајно у Уставу записано да предсједник у поступку предлагања мандатара „разговара са представницима политичких партија заступљених у Скупштини“. Са свим представницима, не само са неким и то је императивна норма. То значи да мора, не да може. Мора! Да ли је предсједник то урадио? Не! Он је позвао на разговоре једне, а не друге. Позвао је неке, а не све политичке партије.
Тиме је не само прекршио Устав и радио оно што не смије, већ је тиме ускратио право једним партијама да дају своје мишљење о мандатару, а другима то право омогућио. Тако је прекршио и друго начело равноправности свих пред Уставом. Својом самовољом, он је позвао чак и представника партије која нема посланике у Скупштини, разговарао са Либералном партијом која има једног посланика, док, примјера ради, није позвао представника Демоса који има, такође, једног посланика и чији је предсједник кандидат за мандатара.
Он је бирао кога ће позвати, а није позивао оне које мора позвати и зато је тим чином драстично прекршио највиши правни акт своје земље. Нека неко устане и каже да ово што је урадио предсједник ЦГ по Уставу и ми смо спремни да се повучемо и кажемо: „Извините, нисмо видјели да то што кажете пише негдје у нашем праву“.
Због тога је овај нечувени покушај службене подјеле народа на оне који су омиљени предсједнику и оне са којима предсједник не жели да разговара урађен са свијешћу да се тиме крши први принцип демократије, да сви грађани имају иста права, што је не само кршење Устава, него и кривично дјело повреде службене дужности којим се функција злоупотребљава да би се једнима донијела корист, а другима штета.
Овим чином и оваквом самовољом корист су добили они које желе да насилно спријече већину да конституише власт, а штету су претрпјели они којима је ускраћено право загарантовано Уставом. Дакле, предсједник је функцију злоупотребио за властити интерес и корист своје политике, а против ЦГ и њених грађана, кршећи Устав и законе ЦГ. То је забрањено и кажњиво.
Зна то и сâм предсједник, и било би природно и морално, док теку ови процеси утврђивања његове одговорности, да поднесе оставку и дâ право институцијама да без утицаја и притиска сагледају све ове неспорне чињенице и донесу закониту одлуку.