Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице,
„Што је човјек даље од лудости, то мање има од живота.“ (Еразмо Ротердамски)
Еразмо Ротердамски (лат. Desiderius Erasmus Roterodamus, (1466? – 1536) је био холандски ренесансни хуманиста, филозоф, филолог и писац. Себе је сматрао грађанином свијета, како је себе описивао и римски филозоф стоик и цар Марко Аурелије. Еразмо је писао:
„Цијели је овај свијет само једна заједничка земља свих људи.“
Латинска ријеч humanitas, као и грчка ријеч paidea, значе – васпитање и образовање човјека. Значај који је Еразмо придавао васпитању и образовању, потврђују и његове ријечи:
„Највећа нада сваке земље лежи у примјереном школовању младих.“
Еразмо је, 1509.године, објавио своје главно дјело „Похвала лудости“, које је доспјело на ватикански Index librorum prohibitorum (Списак забрањених књига). У њему је, на ироничан начин, говорио о свијету као великој позорници на којој наступамо под маскама. Критиковао је друштво које се налази под влашћу лудости. А лудост о којој је он писао није права лудост, већ глупост, односно недовољна заступљеност здравог разума. Људску глупост је сматрао вјечном и мотором напретка. Његове су и ријечи: “Најсрећније живи онај који ништа не зна“ и „У земљи слијепих једнооки је краљ“.
А једна италијанска мудрост каже: “Кад би лудост била бол, из сваке куће би се чуло запомагање!“
Еразмов живот је било стално бјежање од сукоба. То је објашњавао ријечима: „Немају сви довољно снаге да буду мученици“. Вјеровао је да људима с памећу и моралним начелима није потребно насиље. „Језик је најбољи асистент за успостављање добросусједских односа“, писао је.
Тумачио је да човјек лакше прихвата лаж него истину. „Докази који звекећу (новац) ( и код свештеника и код световних људи) имају нарочиту моћ увјеравања.“
Критиковао је римокатоличку цркву, залажући се за повратак раним апостолским временима. Био је хуманиста који је славио човјека са ликом Исуса Христоса. Сматрао је да је прави пут Христов пут милосрђа и наде у побједу разума. Иако је одрастао у манастиру и осам година био свештеник ватиканског августинског реда, није заузимао страну у сукобу између Ватикана и Мартина Лутера, родоначелника лутеранизма (протестантизма). Лутер је то иронично тумачио, говорећи да је Еразмо био способан да живи истовремено у оба табора.
У вези са тим, постоји следећа анегдота: „Папа Јулије Други се љутио на Еразма што не поштује обавезу вјерника да пости.
-Ваша светости – правдао се Еразмо – моја душа је католичка, али је мој стомак лутеран (протестант)“?!
Посебну пажњу у „Похвали лудости“ посветио је властима, дворјанима, дворским лудама… Говорио је и писао да право да говоре истину имају само краљеви и дворске луде. Краљеви због своје моћи, а дворске луде јер их, „по функцији“, нико не узима за озбиљно. То потврђује и италијанска мудрост која гласи:
„Да би човјек могао да ради све што му се прохтије, човјек мора да буде рођен као краљ или као будала.“
Еразмо пише:
„…(владари) немају човјека који би им говорио истину, него су присиљени да око себе држе ласкавце умјесто пријатеља…истина је заиста мрска владарима…(дворјани) изврсно прилагођавају израз лица да би се што боље улагивали…“.
Дворске луде су у Енглеској имале институциналан, државни статус. Смјеле су на свим планетарним дворовима да кажу краљевима и оно што други дворјани нијесу смјели ни да помисле. Ипак, понекад су дворске луде показивале и невиђену смјелост. О томе свједочи анегдота о француском краљу Лују XIV („Краљ Сунце“) и његовој дворској луди:
„Једном приликом, упита краљ своју дворску луду:
-Како би ти се допало да си ти француски краљ, а ја твоја луда?
-Веома бих се стидио, Величанство – одговори овај.
-Како?! Ти би се стидио да будеш француски краљ?! – зачуђено ће Луј.
-Не то . Стидио бих се своје дворске луде!“
И тако, до дана данашњег. И ми имамо владара и његове „дворске луде“, које су добиле на масовности. Оне носе фирмирана одијела, зову га „царем“, славе до небеса његов „лик“ и „дјело“ у медијима, у парламенту, на конференцијама за штампу, у насилним уличним перформансима, али и у могућим „шумским активностима“… Незрели, недовршени и похлепни, усхићени као мала дјеца, хвале „цареве“ „лудости“ и јавне изливе мржње. Карактерни вентилатор је за њих, политичке сунцокрете, морални оријентир, а владарево прање и личне и колективне прошлости и идентитета њихов је путоказ у свијетлу будућност.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице,
Подгорица, 20.април 2021.године