Пише: Сања Томовић
Дара није Холивуд и није јој потребан Оскар. Дара је симбол истине, страдања и боли. Дара је пораз цивилизације и човјечанства
Истина је проговорила из јама, пећина, неопојаних гробова, мучилишта… Ових дана одјекује једно име, док Србе прожима језа, туга и неправда, друге је страх од истине, име јој је Дара. Дара из Јасеновца. Чекајте је ли то неки музеј, или спомен обиљежје незнаном јунаку српском? А није?
Није, то је концентрациони логор, мјесто смрти и страдања Срба…Замислите апсурда, да један народ, се поноси Јасеновцем и његовим постојањем. Да велича и слави Олују и остале „јуначке“ подвиге у којима су пробали, али нису успјели, да Србе натјерају, да се одрекну сами себе, своја три прста и Св.Саве. Имали сте и нож, звани србокољ, па такмичење и клању Срба…Али, ту вас сачека Вукашин из Клепаца и својом мирноћом и блаженошћу побиједи кољача, само једном реченицом:“ Само ти синко ради свој посао“. Посао кољача. Није му требала тежа казна, а стигла га је Божија рука. Од ње још нико утек’ о није.
И добро је да је тако, у супротном живот на земљи не би имао смисла, и све би личило на разуларену хорду. Вукашин и Дара и многи пострадали од зликовачке руке, остаће упамћени као невине жртве нечије мржње, кољач, зликовац остаће синоним кукавице, јер јунак никада то учинити неће. Дара из Јасеновца, цивилизацијски злочин и срамота. Шта је већи злочин? Онај што га директно почини, или онај што дозволи да се злочин заборави? Нажалост и велику срамоту, простори насељени Србима, препуни су јама у којима почивају искасапљени Срби и њихова дјеца. Ето, некима у својој јарости ништа свето није, па ни та мала невина створења, чији је једини“гријех“ то што су Срби. Ми смо народ, чије постојање смета служитељима начастивог.
Наше жртве, подсјећају злочинца на злочин, и зато би „најбоље“ било, да некако те Србе укинемо, да их натјерамо да морају да забораве, на геноцид који им је направљен, или да их натјерамо да они у тишини плачу, али да се глас и сузе не виде и не чују. То је онако, чини се порука, од зликоваца који су починили геноцид над нама. Знам ја, многи ће да би „одбранили“ неодбрањиво, рећи и Срби су чинили геноциде? Да ли је баш тако, да један народ стално таргетирате као „непријатеља“ људског рода, док му коријење палите, од јама и пећине ,све до Косова и жуте куће. Умјесто да се покају, и признају злочин. Они нас тјерају, да погнуте главе и спуштених руку слушамо, како је жртва крива за злочин почињен над њом. Дуго и предуго, препуштали смо забораву сваки, злочин и неправду. Допуштајући, да заборавимо и ми злочин чинимо. Душе невиних, мучених, покланих вапију Небу. Правда Небеска, ће несумњиво стићи. Но, да ли ми, имамо право заборавити? Зар, се мој народ и тога стидјети мора, туђег злочина над Србима? Чудна је то „машинерија“. Насилник и злочинац, увијек криви жртву. Крива је јер је невина, мирна и достојанствена у свом страдању. Чак и мртва, остаје свједок, земља проговори, ако човјек ћути. Наш је „злочин“, ако дозволимо да заборавимо.
Не кажем, у сваком житу има кукоља, па тако и међу нама. Али, једно је истина, да ми нисмо зликовачки, већ Божији народ. То смо, много пута кроз историју, својим страдањем показали, многима смо руку пружили кад није требало, па су нас после, ти исти гађали бомбама, трпали у јаме, мислећи да ће нас тако избрисати и „укинути“. Јадни, заслијепљени злобом и мржњом, нису били свјесни, па ни данас да прогоном само нам плету вијенце бесмртности и исписују наше житије. Колико мораш бити луд од мржње, да направиш концентрациони логор за дјецу? Да направиш Градишку? Самога себе понизио си тиме. Колико неписмен да убјеђујеш себе и све око себе да Косово није моја колијевка, и да ако ми спалиш Зочиште, Девич и Архангеле на Косову, избрисао си моје коријење, моје постојање, моју колијевку, мој Јерусалим. Па, не иде то тако. Иде вријеме носи бреме, рекао би мој народ. И онда кажеш то није злочин, ја тебе убијам, јер ти „добро “ мислим и ти си то све измислио, а „цивилизација“ ћути и гледа. Да!
Али ако ја кажем да сам Светосавац, онда сам ја аутоматски „непријатељ“ човјечанству. Не смијем помислити, шта би било да су све то урадили Срби??? Како би нас тек онда „волио“ свијет, али нисмо. Треба да се стидите Даре и Јасеновца, Градишке, Клепаца, Пребиловаца, Корићке јаме и многих, многих других. То је велика мрља у историји ратовања човјечанства. Немоћнога и везаног лако је мучити. Подигла је велику буру у јавности Дара и Јасеновац? Ако нисте починили злочин, ако то није геноцид, ако Јасеновца нема? Чега се плашите, зашто толика “ бура“? Дара је само једно од имена. Шта рећи за малог Слободана, кога је искасапила комшиница друге националности? Шта је он коме био крив? Побјегао је са свог огњишта у вихору рата, али и ту је тако мали своје и јунаштво и чојство показао, потрчао је да спаси свога пса, и пао у руке зликоваца. И много је таквих примјера. Ми смо увијек само „криви“ јер упркос страдању, опстајемо као опомена зликовцима. Жртве не смијемо заборавити, јер ће нас Господ заборавити. Као народ нестајањем, прескупу цијену ћемо платити. И на крају и Слободан и Дара, и Вукашин и многи који своје животе за Христа положише, остају синоним слободе и блаженства, страдања Христа ради. Као народ мученички, страдални само једно можемо поручити, мучитељима само ви радите свој посао, а историја ће дати свој суд, кад тад. Ми ћемо и даље бити Срби. „Много су крварили зарад Европе, и још се нико није расплакао над српском судбином. Свет је некако са одушевљењем прихватио њихову сатанизацију, а нико није помислио да се они једноставно бране“. Рекао је Дитрих Хефнер о нама Србима.