ИСТОРИЈСКЕ ЗАБЛУДЕ

Пише: Горан Горски

Наши духовни ауторитети поучавају нас, између осталог, да је историја нешто сасвим друго од онога како се о њој обично мисли и како се она представља. Губљење из вида њене духовне димензије доводи до немогућности примјене одређених поука из прошлости у нашем садашњем животу, а то је луксуз који ми себи непрекидно допуштамо, па зато стално падамо у исте проблеме чинећи исте грешке, и као појединци и као народ. Бавити се историјом нашег народа а не упознати Православну вјеру којом је тај народ дисао кроз вјекове унапријд је осуђено на промашај и води у тешке заблуде. Улога званичне историографије у том смислу је углавном неславна.

Вероватно је најречитији примјер за оно на шта желимо да укажемо (заправо је тих примјера безброј) проблем који историографија (а преко ње и сви ми) има са значајем и улогом светих Немањића у стварању и очувању српске државе и народа. Стално се ниподаштава чињеница да је у том смислу њихов допринос, као удела побједоносне Православне Цркве, суштински немерљив, док је наш допринос том истом циљу потпуно невидљив. Шта више, ми се дуги низ година видљиво и упорно трудимо да разградимо и унизимо све оно што су Стефан Немања (свети Симеон Мироточиви) и његов син Растко (потоњи отац наш свети Сава), заједно са свим другим припадницима светородне лозе Немањића изградили и на духовном и на материјалном плану, што је код њих у основи било неодвојиво. Иако се зна да је српски народ на овим просторима живео и пре њих и да су и раније постојали покушаји стварања српске државе, државотворна идеја и окупљање српског народа из различитих области у једну државу остварени су са појавом светих Немањића на историјској позорници.

Зашто је то тако, на ком су то темељу они остварили (што би и нама данас било од користи), званична историографија суштински не објашњава и на тај начин све нас доводи у заблуду. Наиме, њихова су објашњења лишена сагледавања духовне позадине свега што су ови свети људи у свом временом и вечном делању чинили и чине. То се углавном односи на званична историографија у последњих стотинак година, посебно у периоду послије Другог свјетског рата. Притом се чини да се то не ради увек из незнања већ се често уочава, мање или више прикривена, зла намјера. (Сва срећа, постоје хвале вредни изузеци.) Додуше, они којима је истина ван домашаја, тешко да упућене (нажалост, ово се односи само на њих) могу довести у заблуду, без обзира колико упорно носе исте или сличне мантиле и шињеле. Нажалост, нас неупућених је неупоредиво више.

Устројити све по Божјем поретку, са Његовим благословом – то је „тајна“ остварења Свете Србије кроз дело светих Немањића. Иако су и они у свом земном животу чинили многа „проблематична“ дјела, нису се задржавали у грехопаду већ су се, уз Божију помоћ, преображавали до мјере светости. Њихова видљива дјела су стога само израз њиховог духовног, унутрашњег живота, што још увек понеки од Срба и данас баштине…За нас остале, који смо у огромној већини, те једине душекорисне тековине остају скривене, пре свега „заслугама“ званичне историографије.
У вези са овим је и тема, многима од нас веома занимљива – зашто је Стефан Немањић првовенчани краљ, кад је у нашој историји и много раније било „краљева“? Наравно, као и у свему другом, одговор је једноставан кад се послушају они који га знају. Стефан Немањић и јесте наш први краљ управо зато што је крунисан у одговарајућем поретку – надлежни архијереј наше Цркве (Једне, Свете, Саборне и Апостолске), архиепископ Сава га је крунисао у благодати Божјој. То што га је папски легат нешто раније наводно „крунисао“ потпуно је навалидно, а ево и зашто. Будући да је папа, начинивши раскол 1054.године, гурнуо „римску цркву“ у отпадију од истинске Цркве лишивши је тако благодати Божје, сва његова „чинодејства“ немају, још од тих времена, духовну валидност. (Због тога се Стефан Немања поново крстио у Рашкој, у цркви Светих Апостола Петра и Павла, кад се из Зете вратио на „дедовину“ – прво „крштење по латинском обреду“ је, због наведеног раскола, било невалидно, без дејства Духа Светога.) Познато је да је „дукљански краљ“ Михаило добио круну од папе Гргура VII који га у једном писму назива „краљем Словена, дукљанским владарем“, и то 1077. када су и папа и његови следбеници већ били увелико отпали од Цркве и богомданог поретка. То је било свјесно стављање и себе и свога народа у зависност од расколника (римокатолика) јер се тако постаје потчињен ономе ко је титулу „краља“ и дао, дакле папи.

Беспоредак, међутим, не производи поредак, а само Божји поредак излива Благодат Духа Светога. Због тога су сва та „крунисања“ и „потврђивања звања и титула“ од стране римских папа најобичније људске смицалице и демонске играрије. Да је то тако потврђује деловање „краља“ Бодина, Михаиловог сина, којег су његови војници чак прогласили за цара ( што онда и Мило не би био „цар“, и не само он?). Дотични „краљ“ је директно утицао на завршно успостављање папизма у Зети, дакле вјековног раздора у народу, чије посљедице су итекако видљиве и данас. Наиме, он је папи Клименту III упутио молбу да се барска бискупија уздигне у ранг надбискупије, што је овај оберучке прихватио и издао одговарајућу булу (повељу) чиме се практично инсталирао и на том простору.

Карактеристичан је и примјер једног Немањића који је мислио да „искакањем“ из Божијег поретка (благослова) може произвести свој. Реч је о Стефану Душану, који је, практично, постао цар двадесет година после своје смрти (која се десила 1355.године) и скоро тридесет после самопроглашења за „цара“ (које је било 1346.године).
У нашој историји јасно се виде раздобља напуштања Православне вјере и последичног духовног пада, тиме проузрокованог страдања народа и пропасти државе, али и потоњег повратка Божијем благослову и васкрса, засад привременог.

Тако нас уче наши драги духовни ауторитети – ми само покушавамо да укажемо на њихове поуке и да их пренесемо.