Пише: Владан Јевтић
СУРОВИ ДИРЕКТОР АЕРОДРОМА
или
ЈЕДНА ЧЕХОВЉЕВСКА ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА
– З’раво момци! Је ли слободнооуо? – упита униформисани, средовечни, (очигледно „под гасом“) али ипак, симпатичан човек, не чекајући одговор и седајући за наш сто!
Било је то у неугледном бифеу аеродрома у малом граду Н., на далеком северу Русије. Нас тројица инжењера из Србије смо сели да попијемо по, како Руси кажу, „50 грама“ (вотке, наравно), уз танко резану, смрзнуту, сирову рибу „строгањину“ и да тако „убијемо“ време до полетања за Москву. Иначе, то је такво (“богу-иза-леђа”) место, да постоји само један редован лет са овог аеродрома, наравно, за Москву… Пошто се време за укрцавање приближавало, бифе је већ почео да се празни, када је сео ОН…
-Да с’ упознамооо! Ја сам Николај, за пријатеље Коља! Ја с’м директор овог аеродрома! – каже важно, чекајући нашу реакцију и гледајући нас наизменично, брзим покретима главе, мутним погледом, како то обично бива код људи… хм.. у таквом стању…
-А ви? Одакле смооо?
-Из Србије – кажем ја, с обзиром да сам двојица мојих колега руски нису говорили…
-Ооооо, па за то мора да се наздрави! Девојчице, донеси флашу вотке овамо, б-и-с-т-р-о!
– Немојте, стварно, немамо ни времена, нама је укрцавање почело! – кажем ја, уз благи покушај да устанем, показујући то и колегама…
-ШТААА? ВИ СЕ СУПРОСТАВЉАТЕ ДИРЕКТОРУ АЕРОДРОМА? С’ДИ ТУ!!!
Седосмо!
– Него, да ми попијемо! ‘Ајмо прву за овај срећни сусрет!
Да не бих губио своје а и време својих читалаца у описивању наредних пола сата, јер је све у процедури испијања вотке за вотком, мислим, јасно, прелазим на моменат када се нашем столу приближио младић, очигледно службеник аеродрома и бојажљиво се обраћајући директору рекао да је време да уђемо у авион… Ми, једва дочекасмо и почесмо да устајемо!
-С’ДИИИ! – раздра се директор. А ти! Ко је тебе звао! Видиш ли да седим са гостима?
– Па, видим, али време…
– Има времена… Него ‘ајмо да попијемо! За шта пијемо? ‘АЈМО ЗА ВРЕМЕ – ВРЕМЕ ЈЕ МНОООГО ВАЖНО У НАШИМ ЖИВОТИМААА!
Дрмнусмо, дакле, за време, па за невреме, па за ово, па за оно…
Прође петнаестак минута, ево опет оног службеника (једини наш спас, наивно сам мислио…)
– Авион је већ требало да полети пре 5 минута, каже…
– ОПЕТ ТИИИ! ПА ШТА АКО ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ПОЛЕТИ ПРЕ ПЕТ МИНУТА! ПА ШТААА?
ИМА ДА ПОЛЕТИ КАД ЈА КАЖЕМ!
ВАЉДА СЕ ДИРЕКТОР АЕРОДРОМА ПИТА КАД ЋЕ АВИОН ДА ПОЛЕТИ!
На ову гвоздену логику – службеник, наравно, није имао аргумената, па се поново удаљи…
Вратио се поново кроз десетак минута… Резултат је био исти….
Међутим, овог пута није ни изашао из бифеа, већ је чекао да кажемо следећи „тост“ и попијемо наредних „50 грама“, и одмах се приближио нашем столу, овог пута решен да „сломи“ суровог директора… И мада је, на змијски поглед свог претпостављеног, већ устукнуо, ми му помогосмо, и не чекајући нову, вероватно исту дискусију, без речи, намигујући му, устадосмо и кренусмо према излазу…
Директор устаде, стрељајући погледом јадног службеника и само рече, тужно:
-Дајте још по једну, последњу, ЗА МЕКАНО СЛЕТАЊЕ! (уобичајена фраза код Руса)….
Испратио нас је до самог авиона… На покушаје службеника аеродрома да нас проведу кроз било какву контролу и метал-детектор, он би само ауторативно викнуо:
– ТО СУ МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ! – и – само би нас поздравили!
Било је јасно, по страхопоштовању са којим су се службеници према њему односили, да наш директор Николај има НЕПРИКОСНОВЕНИ АУТОРИТЕТ!
– Суров овај ваш директор! – кажем нашем пријатељу, оном “ нашем“ службенику, који нас је пратио и до авиона…
– Дааа, сви га се плаше – каже шапатом…
Тешко смо се опростили… Директор је моју двојицу колега чврсто загрлио, уз уобичајене фразе за такву прилику, а онда је мене привукао себи и чврсто стиснуо… И не пушта ме, човече! А онда сам приметио да сурови директор ПЛАЧЕ! Не плаче – РИДА!
Уф, шта да му кажем…
– Слушај, Коља, смири се… Вратићемо се ми… И нама је жао што се растајемо… Доћи ћемо опет… Не плачи, Коља, брате… – кажем ја, а осећам да ми се и самом очи влаже…
– Ма…није то… због… вас… – каже Кољушка кроз плач, сав се тресући… – Ви одосте сад за Москву – а ја? Ја сад морам кући… а ти… не знаш… брате… мој… моју жену… знаш ли ти како ћу ја… да прођем… сад… кад дођем кући… кад ме види овако пијаног… Ти не можеш да замислиш, брате мој, како ћу ја сад да добијем… по пички!
Баш се тако изразио, и мада то баш није прикладан израз за један овакав сентиментални текст, нисам могао да га не употребим (а не волим да стављам оне звездице усред речи) и тиме покушам да изразим сву страву коју је осећао овај јадни човек, мој, од тог тренутка, вечни пријатељ!