Пише: Сања Томовић
Маскирани, прикривени, откривени, сакривени. Дође вријеме, гле чуда, да уколико маску немаш, не можеш у банку. Чудног ли времена или нас људи? Данас слушах једног оданог, понизног, додвореног, снизаног, а ипак устрептало срећног. Ето. За срећу је потребно мало, да je изгубиш још мање.
Рече да има маску какву ријетки имају, ваљда га она чини „одабраним“ и „пробраним“. Добио да се осјећа моћно и снажно у својој биједи. Шта се ту може? Маске су можда показале више него што су сакриле и сачувале. Сав важан, терен га препознао, па га дивљење и понизност обузели, замало од среће да полети. Тек кад се поменуше мајице и амблеми, уздрхта као заљубљена шипарица. Шта ћеш, срце није „камен“. Боже мили, чуда великога. Води се разговор, слиједи договор.
Нешто им ипак није јасно, одкуд ови „задојени“ у три боје „обојени“? Шта им би да „брукају“ претке? Сад им и та мука на пут стаје, како их научити патријотизму? Откуд им право да имају право? Шта се сад убацише и сваки им „ред“ пореметише. Не може им се објаснити да пазе шта раде и кога Крстом и тамјаном изазивају. Три боје на застави стоје. Чудна дружина, не обожава вођу већ Христа Бога. Па, има ли ту икаквога реда? О чему они ово причају? Како не знају нашу „светињу“ на терену да препознају? Тамјан их је изгледа омамио, па не све стране измамио. Још лице исијава срећа, од моје понизности и дрхтања већа. Шта је ово да ми је знати? Ја снажан у вођу гледим, они у Небеса, Христа и Свеца. Од живота светиња им преча. Аој! Ово ме у вијеку сналазило није,не вјерују вођи већ бране светиње. Ја себе у „паметне“ убрајам, али овом одгонетку дати не знам, партије ми и вође ми мога. Зар није све исто пет или три прста? Ђед је знао да ће мене „паметнога“ имати, у цркву ћу свратити, није важно чија ће се звати.
На терену познати ме, важнија је ствар.