Пише: Милан Кнежевић
На радном мјесту најближе гробу
Копали сте дневне планове
Штедјели за ауто, дјечју собу
И кад би на сунцу опрали дланове
Сваки је рату живота имао мање
Да би пред Богом раздужени стали
И кад буде питао за биланса стање
Рећи ћете: ми смо земљи себе дали.
И неће вам бити непознато ништа
Са мраком сте јели исту кору хљеба
У црном вагону до земљиног средишта
Сада вас гледам предјелима неба:
Како истом утоварном лопатом
Допремате звијезде орошене златом.