Пише: Сања Томовић
Непоштени о поштењу, неродуљуби о родољубљу, зли о доброти, наказни о љепоти. Зло је сјеме посијала, вјечита глад ненаједених. Баци коску и завади, па владај док је сунца и мјесеца. Ипак, добро је на знање дати, зло само себе прождере. Свједоци смо, како мало од достојанства остане, кад „грабљивац“ без плијена остане. Чуда се нагледала, ова напаћена земља, жељна братске љубави и помирења. Ваља „куле“ и „градове“ спасити. Да би их одбранили, они што их нијесу зарадили, свој су народ завадили. Јада и подјела је доста за три вијека, огрезлом у злу, никад и нигдје нема лијека.
Зло, на крају само себе поједе, то му је судба. Кад се љубав у интерес обрете, рађа се мржња, дијете. Необразованом смета образован, поштен и отмен. Све отете паре, не могу купити господство, образ и памет.
Ђе су паре народне? Ко похара, сасвим намјерно, и врло прецизно и „геноцидно“ ову намучену земљу? Ко је отео дјеци радника хљеб из уста? Одакле оволико сиротиње, у овако малој и богатој земљи? Ко је произвео оволико непристојно богатих?
Ваља нам се сјетити, ко је „дојахао“ ’90-тих , и у чему? Добри стари опробани рецепт, завади, па владај. То је несрећа овога народа. Увијек му некако успије. Више је него јасно, да свитање долази, злу полако, и сигурно рок трајања пролази. Кад сједнеш, за трпезу гладан, уморан и суморан. Сјети се коме дугујеш, „захвалност“ што се тако осјећаш? Кад погледаш у свој „шкрбави“, напукли, умрљани тањир размисли шта је у њему било? И да ли је уопште било? Шта онда „браниш“? Чије мелеоне? Ти барјачиш, док те они исти презиру. Имаш ли резервни план, отаџбину или стан? На каквом кревету ћеш вечерас лећи? Колико рупа има на твојој одјећи? У твом срцу колико је туге? Како се оно зове, кад сит гладноме отима? Патриотизам ли бјеше, или „геноцид“?
Запамти преједене, а ненаједене од твоје глади, никад неће бити стид. Бука се, труди да надјача тишину, што јаче викну, даље ће се чути. Ееее! Тишина, тако добро открива, оно што би бука да покрива. Размисли, шта све немаш, и кога више немаш? Да ти се живот своди на жеље и жаљења. Шта све не можеш, своме дјетету да пружиш, и зашто никад нећеш стићи свом старом родитељу да се одужиш? Од „папреног“ веша, егзотике и кеша, њима је све мало, а теби и неопходно је луксуз. Твој кров прокишњава, док купујеш стан, ономе ко се у луксузу иживљава и само нас завађа, дијели и свађа. Себи вријеме купује, а нама живот пролази у свађи око туђега „кајмака“.
Сјети се ко свој „патриотизам“, добро наплати док ти своје џигерице једеш. И још нешто, рат је одавно завршен, четника и партизана већ одавно нема. Нема потребе да „ратујемо“ са мртвима, јер онда ни живи никад мира имати неће. Но, да ми видимо, како да ријешимо питање стомака? То је „геноцид“ и мука наше збиље. И немојте „бранити“ Црну Гору од мене, она је са оваквима безбједна, вољена и поштована, њу треба бранити, од оних који су је толико похарали, да ће требати цио један вијек да се опорави. Св.Петар је говорио:“ Црногорска кућа точи, мени за врат капа“. То је био господар за киме је ваљало и у огањ поћи.