„Боље с братом братовати, него с пашом пашовати“.
Аутор слике и текста је Горан Горски.
Наш народ није случајно изрекао ову пословицу. Она је плод његовог вишевековног искуства, понајмање узгредна мудролија…Данашња јадна ситуација по том питању, где је нашим „вођама“ (читај робовима свега и свих) важније како их доживљавају туђински господари а не сопствени народ, само потврђује наречену народну мудрост (само, где се изгуби тај народ…?!) Кад год је међу вођама и народним првацима владао дух неслоге и подела (што је данас, чини се, зацементирано правило), то се понајвише лупало о главу обичним људима..Примери из Првог српског устанка, између осталих, то речито показују…
Овај дугогодишњи рат српског народа за ослобођење од турске власти није честито ни почео у свим областима Београдског пашалука (у турским правним документима из тог времена ова административна јединица Отоманске империје назива се Смедеревски санџак), а већ су се показале пукотине у његовом вођству које су умногоме допринеле његовом потоњем слому. Иако је на збору у Орашцу , на Сретење 1804.године, изабран за вођу Устанка, команданта и народног предводитеља, а 1808. уставним актом проглашен за наследног владара („Совјет народни, сви команданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо Господара Карађорђа Петровића и његово законо потомство за первог и верховног сербског предводитеља.“), те 1811. новим уставним актом потврђен у наследству , али у звању врховног Вожда, Карађорђе је већ на почетку Устанка одмах добио опоненте својој власти, и то у ликовима својих најближих сабораца, кнезова и војвода. То су исти они који се у почетку војевања нису хтели прихватити вођства у буни, већ су се сакрили иза Вождових леђа (част Станоју Главашу, који се није могао примити вођства јер је био осведочени хајдук)…
Идеја о оснивању устаничке владе (Синода) као колективног органа власти који би „сапео“ Карађорђа у доношењу одлука, јавила се већ у мају 1804.године, на првом скупу војних и нахијских старешина у Остружници. Иста се нит неслоге и подела провлачила и у априлу 1805. на Скупштини у селу Пећанима, а у августу 1805.године у манастиру Боговађи и у селу званом Борак основан је Правитељствујушчи Совјет.
После ослобођења Смедерева, седиште Совјета је пренето у овај „наши царева и деспота град.“ Тамо је на Скупштини у децембру 1805. покушано ограничење Карађорђеве власти – „да се Совјет потврди и призна за највећу власт у земљи“. Карађорђе, „видећи да му се гледа власт из руку узети“, позове своје љуте момке, опколи кућу у којој је било заседање и свима унутра нареди, под претњом оружја: „Напоље, курве, по души вас…! Ласно је у врућој соби уређивати и заповиједати, него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе“. Наравно, после овога од „побуне“ није било ништа. Свима је и од раније било јасно да с њим нема шале, тако да се тај покушај војвода да ограниче Карађорђеву власт завршио неуспешно…
Нажалост, сва та збивања су продубила поделе и подозрење међу народним првацима. Клица раздора се убрзано развијала. Совјет се од тада ипак наметнуо као битан чинилац у деоби врховне власти, Карађорђев положај је био уздрман, започело је „отимање ондашњијех великаша око власти.“ Сви су напрасно заборавили како је „пукло“ Душаново царство и шта све великаши могу да упропасте кад им њихов лични интерес надиђе општи. (Сваки је у слепој гордости, самољубљу и похлепи хтео да буде „већи“ од свих других.) Неслога и супротстављеност се из „скупштинских клупа“ прелила на фронт, па су од 1809.године пукотине у организацији и вођењу Устанка довеле до све чешћих војних пораза и његовог коначног слома 1813.године…
А да нама никако не иде учење из историје, пре свега учење од оних који добро знају узрочника подела, показује и данашња тужна ситуација, где сваку прилику користимо да се делимо, делимо и расипамо, а само је у саборности спас ( не било којој – четири чувена С нису разбацана без смисла, него сабрана око Крста)…