И у Уједињеном Краљевству (2011) и у Сједињеним Америчким Државама (2020) спроведен је попис становништва на коме су регистроване етничке и расне категорије, па ипак, дипломатска представништва ових двију земаља у Црној Гори нам, данас, отворено сугеришу да у нашој држави не буде тако
И у Уједињеном Краљевству (2011) и у Сједињеним Америчким Државама (2020) спроведен је попис становништва на коме су регистроване етничке и расне категорије, па ипак, дипломатска представништва ових двију земаља у Црној Гори нам, данас, отворено сугеришу да у нашој држави не буде тако. И ту се, уобичајено, отвара низ могућих питања: одакле стране дипломате црпе легитимитет за сугестије (или политичке императиве!) ове врсте? Да ли се у њиховим земљама радило о злоупотреби политичких структура, расној сегрегацији, дестабилизацији грађанског мира (како нама покушавају да импутирају) или је, просто, завршена једна сасвим уобичајена статистичка процедура чији резултати ће имати примјену у огромном броју истраживања, анализа и иницијатива везаних за оснаживање принципа једнакости и слобода?
Штавише, предстојећи попис који се има одржати у Уједињеном Краљевству (2021), прикупљаће податке о, како етничкој, тако и националној припадности британских грађана. У званичним документима Канцеларије за националну статистику Уједињеног Краљевства, Градска општина Кингстона на Темзи објашњава да је прикупљање података о етницитету битно стога што: „Већина нашег буџета захтијева планирање његовог утицаја на мањинске групе (…) морају се спровести истраживања утицаја на једнакост, како би се измјерио утицај који би евентуално укидање неке услуге имало на мањинске групе, уколико не бисмо посједовали информације о етницитету, тако нешто би било готово немогуће и могло би да резултира негативним (потенцијално дискриминитарским) посљедицама“, а у истом документу се значај прикупљања података о националној припадности објашњава кроз ријечи Презбитерске цркве у Велсу, апострофирајући да: „Неприкупљање података о националном идентитету би имало велики утицај утолико што би постало много теже да се измјери који је број људи који се у одређеним дјеловима Велса сматра Велшанима и који би вјероватно били заинтересовани за наше активности и сарадњу са нама“. У истом документу се, даље, каже како удружења Сика Уједињеног Краљевства напомињу да: „уколико Попис од 2021. не буде на питању о етницитету укљчивао опцију „Сик“, са становишта пружања услуга, утицај ће бити такав да ће Сици постати невидљиви онима који развивају државне политике и врше остале државне услуге.
Канцеларија за попис САД у својим званичним смјерницама објашњава да се „подаци о поријеклу користе приликом планирања и оцјењивања владиних програма и политика како би се осигурало да они испуњавају потребе свих група на фер и правичан начин”, док се подаци о расној припадности прикупљају „зарад потреба федералних, државних и племенских програма, јер они представљају кључне факторе у истраживањима на којима се темеље бројне политике, нарочито оне које се тичу грађанских права. Подаци о раси користе се како би се планирали и финансирали владини програми преко којих се снабдијевају средства и услуге одређеним групама (…) као и приликом надзирања усаглашености (владиних политика и програма) са антидискриминаторксим законима, прописима и политикима.“
А колико ли је тек значајна једна оваква процедура у друштву гдје многе етничке и вјерске групације (са разлогом) сматрају да су на различите начине угрожене: да су им угрожена основна права, на идентитет и слободу изражавања. Зар не би спровођење пописа који искључује податке о народности, вјери и језику послало додатну поруку овим групама да немају та основна људска права? Уколико је друштво већ подијељено по националним шавовима, зар није узрок те подијељености фрустрација страна које се осјећају угрожено, и зар није онда корак ка смиривању тензија управо попис који би допустио слободно изјашњавање?
Између осталог, на који начин се може очекивати рјешавање, очигледно, горућих националних проблема у држави, без релевантних и up-to-date података за било какво истраживање контекста које мора претходити озбиљној иницијативи у овом правцу, било од стране владе, скупштине или невладиног сектора? Зар није принцип савремених западних демократија управо оснаживање различитости, потреба за упознавањем и разумијевањем другог и другачијег, а не ућуткивање и гурање под тепих.
Уколико би ико покушао (а крајње је вријеме) да ради на пројекту који би имао за циљ афирмацију свих националних култура у Црној Гори, међунационални или међувјерски дијалог, остваривање принципа реципроцитета или реформу образовног система (што се у заједничком тексту цијењених амбасадорки наводи као један од приоритета), морао би да користи крајње застарјеле, и по начину прикупљања спорне податке, у сваком случају ПОГРЕШНЕ податке, за било коју од ових иницијатива.
Из свега наведеног ваљда је јасно да је попис становништва неопходан, кључан и, на крају крајева, израз већинске воље и потребе народа у Црној Гори. А што се наших међународних партнера тиче, будући да су земље које представљају глобалне звијезде демократских начела, Vox Populi, Vox Dei принципа, и неприкосновеног права сваког појединца да слободно манифестује, исказује и пропагира властити идентитет надамо се да они, прије свих, разумију потребу грађана Црне Горе за првим слободним пописом након дугогодишње аутократске политичке тираније коју су, неријетко, и сами означвали као хибридну, криминогену и недемократску.
Ми знамо ко смо