Можда не знате име Лени Рифенштал, али сте готово сигурно видели њен рад. Замислите сјајне чизме како корачају степеницама, бодрећи гомилу људи, Хитлер виче „Nein“ много пута. Њен најпознатији филм, „Тријумф воље“ – који је, да, наручен као нацистички пропагандни комад – годинама је цитиран у безброј филмова, укључујући и крајње суптилну секвенцу у „Ратови звезда: Епизода VII Буђење силе“.
Нацистичка машина је, пре свега, била пропагандна машина. Нису били сјајни у управљању и ратовали су неправедно, али су били стручњаци за манипулисање медијима и контролу њиховог доживљавања. Широко распрострањена подршка коју је Хитлер постигао тридесетих година прошлог века Немачкој дугује немали број самопроглашујуће пропаганде коју је ширио, а на првим линијама тог пропагандног батаљона била је редитељка Лени Рифенштал. Није била само лепо лице или пристојан уметник; била је револуционарна личност света филма, стварајући безброј биоскопских техника које се и данас користе.
Рођена у немачкој породици средње класе, отац јој се надао да ће га кћерка пратити у његовом бизнису грејања и вентилације (преко Универзитета у Вашингтону). На срећу, или нажалост, у зависности од тога како желите да размишљате о томе, Лени је мајка охрабривала у уметничким амбицијама, усмеравајући је да слика и пише поезију. Рифенштал је пронашла свој пут у плесу и заправо је обишла Европу са плесном трупом.
Њену плесну каријеру прекинула је повреда колена, па се окренула глуми, на крају убедивши редитеља Артура Франка да је убаци у неке од својих „планинских филмова“ (у то време популаран жанр у Немачкој). Рифенштал се филм показао довољно фасцинантним да га је узела за своју нову каријеру, на крају је написала, режирала и глумила у мрачној бајци „The Blue Light“. који се показао као велики хит и привукао је пажњу јавности, укључујући и момка по имену Адолф Хитлер.
Адолф Хитлер је био познат заљубљеник у биоскоп, па је препознао таленат када га је видео. На основу иновативних техника изложених у „Плавом светлу“, он је наложио да Лени режира пропагандне филмове за нацистичку партију. Ако је она оклевала да направи уметност за владу за коју се сматра да је једна од најзлобнијих у историји, она то није показала. Иако је у почетку имала стидљив приступ режији филма „Тријумф воље“ (њен опус пропаганде, који је документовао нацистички скуп у Нирнбергу), пристала је када јој је Хитлер обећао неограничен буџет и потпуну уметничку контролу. Лени је наставила да врши ту контролу, иако ју је, нажалост, искористила за величање нациста.
На филму неки прилично једноставни трикови могу утицати на то како ваш мозак обрађује и разуме сцену. На пример, снимање некога из ниског угла може учинити да та особа изгледа моћније. Померање камере може сцени дати бржи осећај. Сечење са једног кадра на други сугерише њихову везу. Лени је пионир многих тих основних техника у „Тријумфу воље“, а филмски ствараоци их користе и данас.
„Тријумф воље“ освојио је бројне награде, укључујући и Прву награду на Светској изложби у Паризу. Неки су то ипак видели онаквим какав је; Амерички режисер Френк Капра („It’s a Wonderful Life“) назвао га је „психолошким оружјем“.
Након успеха филма „Тријумфа воље“, Рифенштал је наставила са нацистичком пропагандом, укључујући документовање Олимпијских игара у Берлину 1936. године. Такође је повећала склоност према филмским иновацијама, укључујући технику коју је развила за вертикалне снимке праћења, која је укључивала постављање камере на бандеру.
Међутим, с избијањем Другог светског рата, Лени је почела жалити због подршке Хитлеровом режиму. Када су Хитлерове трупе улетеле у Пољску, била је присутна да то документује и шокирана погубљењима цивила, у том тренутку је затражила од Хитлера да то заустави. Али то није уродило полодом и наравно, Лени је наставила да ради на свом пропагандном филму.
Разочаравши се у нацистичку партију, жудела је да се удаљи од документарних филмова и режира још дугометражних филмова, што ју је навело да напише, режира и глуми у филму „Tiefland“, заснованом на истоименој опери Еугена д’Алберта. Сценарио је алудирао на „Цигане“, а „Она је“ позајмила „неке заточене Роме из нацистичког концентрационог логора“. Филм је објављен тек 1954. године, због великих проблема које је имала током рата. Нажалост сви Роми протагонисти истог, нису доживели његову премијеру.
Упркос томе што је успела да се званично потврди на суду „да технички није нациста“ и „технички није ратни злочинац“, Лени није успела да оживи своју филмску каријеру након рата, сматрајући се уцењеном. Иако јој више није било дозвољено да ради у индустрији, Лени је успела да доживи 101. годину, умрла је 2003. не остваривши се више ни у једном филму. Пошто то више није могла да ради као филмски стваралац, Лени се окренула фотографији старијем, нервознијем рођаку биоскопа, и објавила неколико утицајних књига својих слика. Две бестселер књиге, „Последњи од Нубе“ и „Људи из Кауа“, документовале су различита афричка нуба племена. Ако мислите да су они демонстрирали одступање од нацистичких идеала, тадашњи рецензенти то нису видели тако. Сусан Сонтаг, оптужила ју је да наставља да јури исту стару „фашистичку естетику“. Најзанимљивије је то што је Лени својим књигама „Coral Gardens“ и „Impressions Underwater“, била пионир у неколико техника подводне фотографије и стекла извесно признање као подводни фотограф.
Извор: grunge.com