Ми знамо ко смо: Током свог наступа на РТЦГ, предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, поново је изнио низ полуистина, исконструисаних и депласираних теза

Током свог вечерашњег наступа на РТЦГ, предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, поново је изнио низ полуистина, исконструисаних и депласираних теза. Једна од таквих еклатантних неистина је да је уједињење Митрополије црногорско-приморске са осталим српским епархијама у обновљену Српску Православну Цркву, 1920. године, заправо, изведено на канонски незаконит начин.

? Предсједник је, признајемо, зачуђујуће, у једном тренутку показао благи осјећај за канонско право у погледу поступка стицања аутокефалности, признајући да је оно немогуће без пристанка матичне цркве и општеправославног признања. Ипак, предсједника је тај осјећај брзо напустио, те је поново кренуо са извртањем чињеница, износећи неистиниту тврдњу да је уједињење српских цркава (или, како он то воли да каже, укидање самосталне црногорске цркве) изведено на канонски незаконити начин.

? У питању је новија употреба старе неистине. Наиме, та неистина налази свој коријен у тумачењу Устава Светог Синода у Књажевини Црној Гори који је године 1904. донио књаз Никола. Дакле, у питању је државнправног акт чије је важење засновано на сувереној вољи самодршца, књаза Николе, а не непосредно на канонима Свете Православне Цркве. Тај је акт предвиђао да је кворум за одлучивање овог Синода тај да на његовој сједници буду присутни митрополит цетињски, барем двоје од сљедећих великодостојника: епископ захумско-рашки, архимандрит цетињског манастира и архимандрит острошког манастира, као и један члан по избору књаза (протопрезвитер). Од свих њих, у корист одлуке је морао да гласа црногорски митрополит, а у његовом одсуству — епископ захумско-рашки.

? Одлуку о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским епископским столицама донијели су митрополит Црне Горе Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићски Кирил Митровић, уз садејство Синодског секретара, ђакона Ива Калуђеровића. Они који ову одлуку споре то чине тврдећи да је незаконита будући да при њеном доношењу није испуњен кворум за одлучивање Синода, будући да је на њему било присутно „само три“ епископа (пећка митрополија у тренутку доношења устава није била ослобођења, те њен митрополит није именован као члан Синода у тексту из 1904) и записничар, али не и четврти, изборни члан (протопрезвитер).

? Наравно, можда ћемо разочарати предсједника и његове савјетнике али чињеница је да иако „само три епископа“ нису посједовали законотворност у очима, тада угашеног, црногорског државноправног поретка, они ту законотворност јесу посједовали по канонима Свете Православне Цркве.  4. правило Првог васељенског сабора и 3. правило Седмог васељеснког сабора садрже једну те исту одредбу — да: „Епископ треба уопште да постављен буде од свих Епископа, који су у Епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се барем тројица на једно место сакупе“. Дакле, они одређују да је за најважније одлуке које се тичу једне црквене заједнице, каква је, на примјер, именовање новог епископа, довољно да се састану, нарочито у невремену, три епископа са те територије, уз услов да та одлука потом буде призната и од остатка епископства. Из овога јасно слиједи да су и три епископа такође способна да донесу одлуку о уједињењу њихове црквене заједнице са другим црквеним заједницама, нарочито у случајевима невремена (какво је било непосредно по оконачњу Првог свјетског рата, када се читав свијет мијења из коријена) и онда кад се та одлука призна од укупности Православне Цркве.

? Уосталом, све и да Устав Синода Књажевине Црне Горе није своје важење заснивао на сувереном праву краља Николе, да је он био прави аутономни црквени акт који држава није донијела, већ само признала, он ни тад не би могао да има примат над канонима Свете Православне Цркве. И тад би ова одлука била канонска.

? Дакле, треба истаћи да је уједињење српских цркава изведено сходно канонима Православне Цркве (због чега је и признато од свих цркава), исто као што је и уједињење српских земаља изведено по правилима међународног права (због чега је и признато од свих земаља и ондашњих Великих сила). Све друга тумачења производ су непознавања, што међународног, што црквеног права❗

Ми знамо ко смо

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest