Уколико се, којим случајем, у Црној Гори, затекнете усред распламсале идентитетске полемике, није раритет да наиђете на сљедећу, доста комичну и баналну, аргументацију: „Појам Србин и појам православац су у црногорској прошлости били истовјетни. Српство је, у ствари, значило православље.“ Друга тачка, на коју обавезно наилазите, навођење је, из контекста истргнутог цитата Симе Матавуља, затим, такође обавезно, и Павла Ровинског, а ту је и читава, раскошна, сторија о чувеном попису из 1909. (који није, рећи ће, национални него вјерски!).
Помало затечени, покушавате да противрјечите (уколико процијените да вам неће разбити нос), не вјерујући да опет доказујете да је вода квасна, а пијесак сув, наводите, можда, Његошево писмо ужичком епископу Никифору Максимовићу из 1833. у коме владика дословце каже „народност ми србинска“. Или онај, још чувенији, Земљопис Краљевине Црне Горе из 1911. који који казује да у Црној Гори живе „…све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком“ и сви су „српског поријекла и српске народности!“.
Наравно, пошто је наивни владика изманипулисан од стране сарајевског учитеља, а књаз и потоњи краљ, Никола се српством рабио због политичке користи (оба ова аргумента, неминовно, одмах затим чујете) можда је најбоље да подсјетите, пројектованог саговорника титрајуће слепоочнице и са пјеном на устима — на црногорске католике, а опет Србе (о, како?!).
Ту је чувена породица Змајевић (неки од изданака су Матија Змајевић, Србин, Бокељ, руски адмирал, или Андрија Змајевић, његов стриц, набпискуп барски и примас српски), ту су и знаменити трговци Лумбурдићи и конти Ивановићи, којима је владика Раде посветио дивну пјесму „Србин Србима на части захваљује“ (опет: како ако нису били православци?), ту су многи други… и на крају, ту је которски свештеник, римокатолик, честити Србин, истакнути културни радник, изданак старе поморске и бродовласничке породице, поштовани жупник код чијих предака је Његош у госте долазио — дон Нико Луковић.
О Црногорцима је говорио као највитешкијем дијелу српства („Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима“). Поштовао је Његоша, и његово дјело помно проучавао, на великој прослави 750 година СПЦ, у Котору 7. септембра 1969. године, говорио је о величини Светог Саве, а за скупштинском говорницом, 1946. изговорио је и реченице које дајемо у прилогу. Био је и пасионирани колекционар умјетничких дела, сакупљач драгоцјених књига и предмета, које је на крају поклонио Поморском музеју у Котору, вјерујући да тако промовише српски идентет и чува аутентичну културу Боке Которске. Наравно, оно што су његови савременици тврдили, а што је вјероватно најбитније – дон Нико је био добар човјек.
Поносимо се својим прецима, сјећање на њих одржавамо живим, знамо ко смо, и српством дјелујемо – вјерујемо што вјерујемо. Наравно, да бисмо што интензивније и учинковитије промовисали овакве личности из прошлости, позивамо вас да нам у томе помогнете дијељењем садржаја и материјала попут овог у прилогу, и позивом својим пријатељима да запрате нашу иницијативу.
Пише: Ми знамо ко смо