Рођен усред Улице кнеза Михаила, Милан Ракић био је обичан дјечак који је волио да јурца по крају, дружи се и прави несташлуке. Модрице и огуљена колена биле су заштитни знак малог Миланчета који никада није ишао подигнутог носа, а гледајући га са стране, нико не би могао закључити да је Миле Рачи, како су га звали, ноблес из породице окићене заслуженим титулама, угледом и поштовањем.
Ипак, његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године и човјек који је први превео “Јаднике” чувеног Виктора Игоа. Мајка Ана била је кћи академика Милана Милићевића, књижевника, етнолога и предсједника Српске академије наука, док му је сестра Љубица била удата за Милана Грола, политичара, позоришног и књижевног критичара.
Богата каријера правника, дипломате и пјесника свједочи о томе да је Милан Ракић покупио све таленте мушког дијела породице, док су двије љубави које је имао свједочанство да је његово биће било прожето емоцијама које је повукао по женској линији.
Милан Ракић је рано остао без оца па је “мушку” бригу о њему и његовом образовању преузео деда Милан. Тако Миле Рачи, по окончању основне школе и гимназије, уписао Филозофски факултет, да би се убрзо пребацио на Правни. Деда је имао велике амбиције за свог унука те га је финансијски помогао и охрабрио да студије настави у Паризу како би видио свијета и стекао искуство.
Тако и би. Милан Ракић завршио је образовање у француској престоници, а потом се вратио у Београд и запослио се у извозној банци. Одатле је брзо напредовао прелазећи у Министарство финансија и потом, Министарство иностраних дела, прелазећи пут од чиновника до дипломате у кратком року, пише портал 011 инфо.
Према једној анегдоти, када је ступио у дипломатију, Милан Ракић, за чије се пјесме већ чуло, је отишао да се представи Николи Пашићу. Предсједник владе тада му се обратио речима: “Овај… знаш онај… ја сам чуо да ти пјеваш пјесме у пјевање, али јесте онај… у спољну политику нема пјевање… него има да чуваш све у државну тајну, као што дјевојка има да чува… овај… пре него што се уда онај…”.
Париз је Милана Ракића опскрбио не само школским знањима, већ и љубављу према поезији којом је постао опчињен. Грозничаво претачући своје емоције у стихове, Милан Ракић ушао је у кружоок окупљен око академика Љубе Ковачевића који се налазио у Јевремовој 37.
Захваљујући одличном пријему његове прве збирке пјесама код публике, Ракићу су врата била широм отворена међу овим заљубљеницима у умјетност, а његови стихови откључали су и срце Ковачевићеве кћерке Милице.
Милан Ракић је Милицу по први пут видио на једном добротворном балу. Лијепој дјевојци у дугој балској хаљини на туфне Ракић је пришао полако. Брк му је заиграо када се досјетио како ће је збунити.
“Шта треба урадити када се девојци испречи грана на путу?”, упитао је Ракић Милицу.
Не дајући се, Милица брзо одговори: “У том случају, грану треба прескочити”.
Млади дипломата који је у то време службовао у Приштини, формално пољуби руку госпођице, а онда одиграше валцер пре хладног растанка.
Све у свему, први сусрет баш и није претерано обећавао, заправо је био права катастрофа, мислила је млада дјевојка док је, све вријеме док се враћала кући са бала, плакала у фијакеру јадајући се својој сестри.
Међутим, само недељу дана касније, Ракић се појавио на улазним вратима њене куће, тражећи да разговара са Миличиним оцем како би је испросио. Пар се вјенчао 1905. године, а варош је причала да су савршени једно за друго.
Ако је судити на основу Ракићевих стихова које је посветио својој супрузи, њихов брачни живот бијеше испуњен посвећеношћу, њежном зрелошћу, дечачким шалама и ноћима пуним страсне љубави.
Младенци су живот наставили у Приштини, а затим се више пута селили у Скопље, Солун, Копенхаген, Софију и Рим, како је већ служба то од Ракића захтијевала.
Током службовања у Скопљу и Приштини, Ракић је био активан учесник борбе за национално ослобођење. Обављао је осетљиве и тајне послове, одржавао везе са српским четницима, снадбијевао их у Македонији и преносио оружје из Врања у Скопље и Битољ.
Забелешке из дневника Милана Ракића из јануара 1906. године памте његове речи: “Отишао сам у Врање да пренесем муницију. У Врању расуло. Стари одбор распуштен, нов се конституисао, па се одмах сам распустио… Врање пуно четника. Сваке ноћи има туче и рањених људи… (1. 1. 1906) Кренуо сам за Битољ да однесем 32 револвера са 2.500 метака. Стигао у Битољ и предао све… Ћировић тражи 500 пушака за њихов крај (25. 1. 1906).”
Друга љубав Милана Ракића и одлазак у добровољце
Ипак, идиличан брачни живот баш и није био тако савршен како су пјесме то говориле. У животу Милана Ракића појавила се нова жена по имену Десанка Живадиновић. О томе како су се упознали подаци изостају, али оно што се зна јесте да је Ракић био заљубљен до ушију и потпуно препуштен страсном односу са Десанком. У периоду око 1912. године Ракић јој је послао повећи број љубавних писама, а већ у другом јасно исказује своје симпатије.
Добивши позитиван одговор, први састанак остварили су у кафани хотела “Москва”.
Међутим, пред почетак Балканског рата, Ракић напушта дипломатску позицију у Београду и, не говорећи икоме, прикључује се као добровољац јединици пуковника Алимпија Марјановића, овчепољског војводе.
“Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку.”
После 15 дана обуке у Прокупљу, Ракић улази у чету Војводе Вука и креће ка Косову. Као четник, са реденицима преко прса и шубаром на глави, Ракић је био први који је ушао у ослобођену Приштину. Одатле се писмом јавља својој жени и пише: “Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је Косово освећено… Овакве догађаје што сам видео сматрам као нарочито доброчинство неког провиђења.”
Одмах по уласку у град Ракић је отишао у конзулат како би извадио велико црквено звоно које је својевремено сакрио од Турака у подруму. Изнијели су га и окачили о грану у порти православне цркве. Ракић је први повукао уже, па га је даље додао осталима. Народ и војници цио дан су звонили оглашавајући да је Косово слободно.
За учешће у рату 1912. године Ракић је одликован Златном медаљом за храброст.
За све то време Ракић је размишљао о Десанки која се из Београда сели за Загреб и удовољава пјесниковој жељи да му пошаље своју фотографију. Иако на даљину, наставили су да размјењују њежности преко писама чак и током Првог светског рата.
Последње писмо Ракић јој је послао 1916. године у Швајцарску и тада се Десанки губи сваки даљи траг.
У периоду од 1921. до 1927. Ракић је био посланик у Софији, а 1929. одбија понуду краља Александра да се врати у Београд и постане министар спољних послова. Завршио је каријеру као “изванредни посланик и опуномоћени министар прве групе” у Риму (1927-1933), где је годинама морао да се носи с Мусолинијем и његовом агресивном политиком према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Пензионисан је без најаве и прије времена, јер је, кажу приче, стао на жуљ тадашњем министру спољних послова Јефтићу, одбивши да га тајно обавештава о кретању и разговорима у Риму и Италији његовог претходника, ранијег министра Нинчића, пише портал 011инфо
Пишући о својој служби, Ракић наводи: “Почињем и сам увиђати да што човек дубље улази у ове наше послове, све више разочарања и жалости има.”
Намесник Павле је у два маха Ракићу нудио мјесто краљевог посланика – прво у Вашингтону, па затим и у Лондону, међутим он ју је одбио због болести. У Паризу је имао две операције. Након друге, враћајући се за Београд, свратио је до Загреба у санаторијум на Сребрењаку. Ту је забиљежена једна од његових последњих изјава: “Не чудите се, докторе. Мени је суза увек наилазила лако. Као да сад чујем очев глас: ’А код тебе, Миле Рачи, опет сузе’.”
Милан Ракић је преминуо у Загребу у четвртак увече 30. јуна 1938, а сахрањен је три дана касније са војним почастима на београдском Новом гробљу.
Извор:Сербијан Тајмс
Nije bio tajni agent, nego rodoljub i veliki pjesnik i diplomata, ali šta očekivati od neznalica. Srbija ne cijeni takve, a ima ih podosta, ali zato je majka za kafanske pjevače i pjevačice, poput Tome Zdravkovića, koji ništa nije uradio za Srbiju, nego samo za svoj džep, i jedan takav osrednji pjevač koji je uživo falširao do iznemoglosti dobi film. I javi se u tabloidima kćerka Cece, koja nema dah uživo da otpjeva tri pjesme, najobičnija kafanska pjevaljka i izjavi da njena majka zaslužuje da se o njoj snimi tv serija i film. Bruka.