Есејиста, пјесник и романописац Милутин Мићовић каже да се не узбуђује због оптужби које данима пристижу на рачун његове књиге “Луче у тами Црне Горе“, а која је награђена “Мирослављевим јеванђељем” за 2022. годину. Онима који га осуђују поручује да су користољубиве патриоте и да не тумаче дјело у његовој сложености.
Мићовић је у емисији Линк казао да му награда Мирослављево јеванђеље чини велику част.
“Као што је познато Мирослављево јеванђеље је ушло у културну баштину свијета, међу 120 најважнијих културних споменика свијета и то је израз наше хришћанске култруре,али и српске ћириличне традиције. Ту су спојени носећи конституенти нашег културног памћења и идентитета. Та награда је круна за сваког аутора који се латио оловке”, казао је он.
Цитат из књиге узбуркао је црногорску јавност, а гласи: “Кад Црногорци испразне из себе свој духовни садржај, који држи национално-културна матрица српство, постају-нико или нула-људи. То је онтолошки и математички тачно, а емпиријски врло провјерљиво. Нула од човјека, нуле од људи.”
“Књига има 700 страна и много слојева. Читати је кроз неки истурен, извучен контекст неодговорно је, јер никада један цитат не можђе да представи сложеност значења. Ја бих могао навести потпуно супротна мјеста која говоре о Црногорцима који носе ватру, огањ, који распетљавају таму. И суштина књиге је управо то да истински људи, духом надахнути траже ту искру и лучу, расвјетљавајући сопствену и колективну таму”, казао је он.
Истиче да је то духовни ослонац књиге.
“Без тог основа читати књигу је прво тенденциозно, дуго, ту је учитана једна оптужба. Ја сам овим књигама говорио Црногорцима, али о Црногорцима у смислу као неког ко ми је најближи. Говорио сам о човјеку, о битним питањима која он носи и на која одгонета, тако да се Црногорац не затвара у томе што је етнички Црногорац”, казао је он.
Каже да је смисао Нјегошевог дјела, а књига је о Нјегошевом дјелу, да уђе у више значење човјека, наднационално, оно које открива универзалну вриједност човјека, тј. Божју искру у њему.
“Ако бисмо свели књигу на неку основу, то би била основа књиге. А друго су гране, различити аспекти и запажања”, казао је он.
Када се освнемо на нулу, Мићовић објашњава да нула не значи “да је ништа”.
“То је само идентитетска неодређеност која може бити потенција коју носимо у себи. Код мене у пјесничком простору има пуно нуле, али нула има као ништавило, а има и као потенција која још није добила облик и лице. Када неко уђе тако са истргнутим цитатима било ког писца, може осудити човјека”, казао је он.
Мићовић објашњава да ако се дјело не чита у његовој сложености, у његовим унутрашњим супротностима, оно се учитава, суди пресуђује унапријед без размишљања и одговорности као читаоца.
“То је један мозаик који сачињава једно сакривено лице књиге. Читалац чита, одгонета. Ми тражимо смисао изнад буквалног значења. Ако прескочимо одгонетање, ми судимо и осуђујемо, без суда, процедуре”, истиче Мићовић.
Он каже да они који га осуђују покривали су значајна мјеста у институцијама културе и опслуживали су, како је рекао, систем вриједности који је био партијског типа.
“Дакле, ја њима сада могу казати да су они утилитарне, односно користољубиве патриоте, без онтоношког основа које има Нјегошево дјело. Ја никада нијесам био ни у једној партији и нећу макар за сад бити”, казао је он.
Цитат у књизи који је такође изазвао негативне реакције јајвности је онај у ком каже да су од Срба настајали српски Муслимани, српски Хрвати па и српски Албанци. “То је и тема Горског вијенца и Луче, отпадништво од свог поријекла, истине, отпадништво од свјетлости и пад у безобразије, смртни заборав и издајство.”
Он каже да нипошто не одбације те нације како му се спочитава.
“Истроријске су чињенице да су се Срби турчили, католичили и албанизовали. Ево имамо изричите примјере. Мехмед Меша Селимовић је био Муслиман, али он није крио да је од Вујовића. Такво му је и дјело, пуно противрјечности, тешких мисли, искушења. Али он долази до искре, до уздизања те конфикности која разара човјека. Сва култура чезне за логосом јер се противрјечности сусрећу и стварају нови квалитет”, каже Мићовић.
Истиче да ако останемо у “рукавцу” не можемо открити истину.
“А тај рукавац често може бити партијски бич, под којим мисле неки који имају образа толико да себе називају интелектуалцима, а да запостављају и бјеже од других истина”, казао је он.
Не узбуђују га осуде јер, како каже, зна од кога долазе.
“Ја сам то очекивао јер је Црна Гора напуњена идеологијом. Један народ је подијељен на два, на Србе и Црногорце. Један језик је подијељен на два, црква се дијели на двије. Потпуно једна по срцу подјела. Ту подјелу су вршили ови који су држали власт претходне двије и више деценија и није се могло разговарати. Они који су се држали као Срби нијесу могли доћи на ТВЦГ. Ја сам овдје био у прошлом вијеку и од тада нико моје име није споменуо”, казао је он.
Истиче да су Црногорци и Срби један народ по кутурном насљеђу а како се они декларишу након политичких избора, то је друго.