Нешто се чудно догађа са Сунцем. До сада је готово сваки дан у 2022. избацивало бакље и короналне избачаје масе, од којих су неке биле најмоћније ерупције које се могу догодити на нашој звијезди.
Ерупције на Сунцу нијесу саме по себи чудне. До њих долази редовно док пролази кроз раздобља високе и ниске активности, у циклусима који трају отприлике 11 година. Али, тренутна активност знатно је већа од званичних предвиђања НАСА и НОАА за садашњи соларни циклус, а соларна активност је константно премашивала предвиђања још у септембру 2020.
“Не можемо поуздано предвиђети соларне циклусе. Не разумијемо у потпуности соларни динамо, који генерише магнетна поља која се виде на површини као сунчеве пјеге и која производе бакље. Ово је један од изванредних проблема у астрофизици, стога није изненађујуће да не можемо имати тачна предвиђања”, рекао је за „Science Alert“ соларни астрофизичар Мајкл Витленд са Универзитета Сиднеј у Аустралији, преноси Индекс.
Но ако не можемо имати тачна предвиђања, долази до проблема. Шта ако своја предвиђања темељимо на погрешној метрици? Можда морамо променити начин на који посматрамо нашу звијезду.
Соларни циклуси
Соларни циклуси имају огроман утицај на Сунчев систем, али их релативно слабо разуијемо. Научници сматрају да су вјероватно повезани са соларним магнетним пољем. Отприлике сваких 11 година Сунчеви магнетни полови се окрећу, сјеверни постаје јужни и обрнуто. Та ситуација се подудара са оним што је познато као соларни максимум, када Сунце избацује највише бакљи и короналне масе (CME), те има највише раздобље соларног максимума. Сада је наша звезда управо у тој фази, 25-ој, откако смо почели да бележимо.
Циклуси активности карактеришу се и предвиђају на основу једног фактора: броја сунчевих пјега. То су привремена подручја у којима су магнетна поља посебно јака, што подстиче ерупцију бакљи и „CME“-а. Ми пјеге видимо као тамне мрље јер магнетно поље инхибира проток вруће плазме, а региони су касније хладнији и тамнији од околине.
Соларни физичар Скот Мекинтош из америчке Националне агенције за истраживање океана и атмосфере (НОАА), сматра да предвиђање соларних циклуса на основу броја сунчевих пјега није најбољи модел.
“Циклус сунчевих пјега није примарна ствар. А у уџбеницима и научној заједници се то представља као главни показатељ. Али, то је секундарно”, рекао је Мекинтош.
“Примаран је Халеов циклус, 22-годишњи магнетски циклус. А циклус сунчевих пјега је само дјелић те веће слике”, додао је.
Халеов циклус открио је почетком 20. вијека амерички астроном Џорџ Илери Хале. Састоји се од два циклуса сунчевих пјега у трајању од 11 година – вријеме које је потребно да се полови двапут замијене и врате у своје првобитне положаје.