Пише: Дијана Ћоровић
Године којима је владaла ДПС показале су и доказале то да државна својина није својина која служи за добробит свеукупног народа Црне Горе, већ је то својина политичких истомишљеника. За тридесет година владавине не можемо се сјетити шта су све присвојили, јер пуно тога никада није изашло у јавност. Ипак, зна се толико да су на свим функцијама институција система људи владајуће партије која “кроји“закон као да им је бабовина по којој могу чинити што им је воља. Радна мјеста по секторима почели су давно заузимати само они грађани који су спремни били да аминују сваку њихову одлуку. Тако је огроман број слободномислећих грађана остао без своје коре хљеба и наставио мученички да истрајава у одбрани својих ставова. Велики дио је напустио своју земљу и никад се није вратио. Деценијама су узимали од народа оно што је народно и пунили џепове појединци којима никад није било доста оног што је ова земља имала да пружи. Тако, дио по дио имовине коју су узимали и препродавали након толико година достигао је најнижи ниво па су се дрзнули и на имовину Српске православне цркве.
Тог 27-ог децембра 2019-е године скупштина Црне Горе је изгласала срамни закон о слободи вјероисповијести и правном статусу вјерских заједница. Са сједнице су силом удаљени посланици Демократског Фронта који су покушавали представити амандманима слободну мисао грађанства, а то је била мисао: “НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!“ Тај став који су закључали лисицама те ноћи и затворили лица која се боре за слободну вољу својих грађана није заборављена, нити ће се заборавити док у Црној Гори има грађанства које и даље изговара на глас: “НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ“
Као по наређењу да је морало те ноћи да се спроведе у дјело оно на чему се темељи велики дио историје једног народа. Да нам је Влада тако марљива за све прилике које служе народу, па да остаје у скупштини до 02 часа послије поноћи увијек како би допринијела бољем животу грађана, па гдје би нам крај био! Но, у том смјеру није окренута скупштина нити воља оних који том скупштином предсједавају. Они су морали усвојити приједлог који је претходио овом наметнутом закону. Није то ништа чудно. “Морати“ је постала основна алатка за спровођење закона у нашој вјечној нам Црној Гори.
За закон је гласало 45 посланика ДПС-а, СД-а, Либералне партије, Бошњачке странке, Хрватске грађанске иницијативе и Форце, као и посланици СДП-а.
Најспорнија одредба по питању овог Закона о слободи вјероисповијести је да вјерски објекти, као и земљиште које им припада изграђени и прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1.децембра 1918.године, па ако не постоје докази о праву својине вјерских заједница над тим објектима, онда оне постају државна имовина! Још су, молим лијепо, из Владе саопштили да је приједлог Закона о слободи вјероисповијести усаглашен са највишим међународним стандардима! Као да је то неки артикал који је прошао неке стандарде па се око истог ваља ценкати на међународном нивоу. Како то дубокоумно размишљање узима правац подршке у међународној заједници прије него код свог народа?! Подршка међународне заједнице представља штит од сопственог народа, који од самог почетка није сагласан са бесмисленим приједлогом о овом закону.
Годинама се истом народу одузимало и наметало несхватљиво лоше функционисање. Годинама су појединци из ДПС-а убиједили себе да могу тако до краја живота…узимати, лагати, не објашњавати, гурати све испред себе за рад воље појединца. Убијеђени у дугогодишњу владавину режимског добацивања милом или силом, сматрали су да ће и овај закон народ ове земље како- тако прогутати.
Преварили су се. Дрскост којом су манипулисали годинама превазишла је границе. Народ није ућутао. Народ није устукнуо…нити ће. Тај исти народ је увидио колико је небитна његова воља овој власти. Завршила се једна година у којој је изгласан несхватљиви искорак испред својих грађана. Народ је устао, ходао је Црном Гором поносније него икада. Није тај народ добио снагу јер је био наоружан. Наоружање нема, али Крст има, као најјаче оружје истинске љубави. То је љубав према Богу, према јединој истини, према слози, према народу своје земље, према свим народима који су спремни иза крста да стану. Подигле су се снаге народног ума, који је вртоглавом брзином схватио куда нас води овај господар који нас не чује. Спремне су биле колоне литије сваког дана у исто вријеме да пусте корак слободе и да још чвршће и стабилније покажу колико нас је против силе и манипулисања. Сваког дана све више је пажња ишла у том смјеру и освјешћењу мисли о слободи. Не може се историја мијењати. Не може се народна воља утријети. Цијели свијет је уперио очи у нашу малу земљу из које бљешти свијетлост литија. Пристизао је вјерујући народ од свих страна свијета да се укључи у кораке до слободе, да ојача редове отпора према бесмисленом закону и да покаже режиму да је вријеме да оде.
Затим је ситуација утихнула када се појавио коронавирус. Мјере које је спроводило НКТ биле су изузетна прилика да се народ сачува али и да се исти утјера у куће. Ипак, дошло је вријеме када се мјере мијењају и када народ жели своје прве слободе кретања да усмјери у правцу манастира и цркви. Није мисао за борбу светиња утихнула, ако није ојачала. Свједоци смо били колико су тзв.мјере о слободи кретања угрозиле безбиједност наших свештених лица који су затварани, прислушкивани, малтретирани и опомињани од стране власти. Не може се заборавити срамни чин привођења Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског са неколико свештенослужитеља само зато што је вршио службу на древним темељима манастира Златице. Забран уласка у вјерујућем народу за највећи хришћански празник остаће срамни чин овог режима.
ФОТО 5
Ипак, Свети Ђорђе је 06.маја 2020.поново почео окупљати вјерујући народ па је послије дужег времена одржана Ђурђевданска литија. Локално тужилаштво је је формирало предмет о том случају. На жалост, предмети о неоткривеним убиствима су на некој полици и скупљају прашину, а наша племенита свештена лица морају да одговарају зато што носе кандило и благосиљају народ своје земље. По којем закону је сад то кривично дјело?! Свако може како хоће али не и колико хоће. Борба за слободу је почела са вјером у Бога, литијама. Можда ћемо сви испаштати на неки начин што упркос пријетњама не спуштамо крст, подижемо пламен свијеће, подижемо Свеце и молимо једни за друге. Но, народе мој, на нама је сада да одбранимо светиње. Као што рече наш Владика Јоаникије: “Побиједићемо без мача. Ми ћемо се борити до краја, дугог пута нема и побиједићемо, али не огњем и мачем него истином и правдом.“
