И поред бројних најава о оживљавању производње, њени погони се три деценије налазе у стању мировања, док је фабричка имовина, чија се вриједност мјерила десетинама милиона еура, препуштена константном пропадању.
Фото: Поглед
Послије Првог свјетског рата у Беранама је било свега неколико занатских, трговачких и угоститељских објеката.
Прве двије деценије послије Другог свјетског рата карактерише период обнове. Савременим европским токовима Иванград се прикључио од 1959. године.
Међутим, замајцем у беранској привредни се сматрао дан када је почела са радом Фабрика целулозе и папира, за чије покретање је опредељујући услов било шумско богаство.
Фабрика целулозе и папира била је најважнији индустријски објекат у републици. Радом фабрике у Иванграду је повећан транспорт, производња у дрвној индустрији, трговина и уопште привреда.
У напуштеним објектима бивше фабрике целулозе и папира у Беранама остале су ускладиштене значајне количине опасних хемијских супстанци које су некада коришћене у процесу производње. Ове хемикалије су необезбијеђене и налазе се надохват лопова који скоро свакодневно обилазе круг фабрике.
Некада највећа компанија у граду на Лиму, која је запошљавала двије хиљаде људи, фабрика целулозе и папира била је прва жртва антибирократске револуције.
И поред бројних најава о оживљавању производње, њени погони се три деценије налазе у стању мировања, док је фабричка имовина, чија се вриједност мјерила десетинама милиона еура, препуштена константном пропадању.
Некада радило двије хиљаде радника
Затворена је упркос прорачунима канадских стручњака да би са мањим бројем упослених могла оптимално да ради.
Тада је углавном и опљачкана од темеља до крова, и њен целулозни дио угашен за сва времена. Онда је у кампањи за парламентарне изборе 1997. године отворен папирни блок и запослено око двјеста радника.
И ова фабрика је половином 2004. отишла у класични стечај и тада је књиговодствено вриједна имовина од дванаест милиона еура, уступљена је београдском предузећу „Тигоимпекс“ за непуних милион.
Sve do izgradnje te fabrike na Rudešu, Berane ( za prave Beranke i Berance nikada Ivangad, a tako prozvan bez pitanja naroda i to po ratnom zločincu Ivanu Milutinoviću, ljutoj sirotinji iz Pipera, a u rodnom kraju nema nijedan spomenik, niti spomen obilježje) je bilo vazdušna banja i trebalo je da preraste u pravo turističko mjesto ( čisti i plavi Lim, šume, čisti vazduh, najbolje vode za piće, proplanci, žito, voće, prelijepa sela i planine). Onda se neko od nepismenih komunista ( jedan od njih je u svom selu ubio komšiju ispred njegove kuće, na prevaru, pošto ovaj nije bio za komunizam) dosjetio i na rudeškim oranicama je nikla Fabrika celuloze i papira. Njenom izgradnjom slika Berana se mijenja, naseljavaju ga stanovnici sela koji nikada nijesu postali građani, dobijaju stanove i placeve i danas oni i njihova djeca listom kukaju za fabrikom, jer su imali da krkaju do mile volje, da ništa ne rade, a da primaju plate, a pjevali su ,,Ala volim ovaj režim, ništa ne radim samo ležim“. Posledice igradnje te fabrike trovačice su bile: crni i pjenušavi Lim, bez riba, veliko zagađenje vazduha toliko da se nije mogao sušiti veš, a da ne bude garav, a zabranjen je bio i uzgoj kupusa, prazna i opustjela sela, nekošene livade i porst kriminala i nemorala. To vam je istina o toj fabrici, pa pričajte šta god hoćete. I ovo, Fabrika celuloze i papira na Rudešu nijedan dan nije poslovala kako treba i grcala je od početka u gubicima, a mogu da lažu koliko hoće.