Ненад Милкић:Аутор трилогије која је узнемирила духове

Вријеме читања 8 минута

Ненад Милкић, аутор романа са темама о којима се ћути, скренуо је пажњу на своје писање храброшћу да пише широм отворених очију. По професији дипломирани правник, а по опредељењу неко ко нас чува од заборава. Хвала на томе. Аутор трилогије о Кошарама која је написана по истинитим догађајима, и којом је свима нама подигао свест о значају чувања успомене на све оне који су губили животе спасавајући нас. Некако је та трилогија и покренула у јавности читаву причу о Кошарама и подигла свест код сваког од нас о значају страдања. Члан је удружења МЕНСА и добитник разних признања за своје књижевно стваралаштво. Али тек је пред њим и награда и признања.  Каже за себе да је обичан човек, као милион других- и у праву је. Баш такав треба да буде сваки човек, да не жмури и да се не боји да изнесе своје мишљење, али је нажалост мало таквих.

Пишете о чему други ћуте…тачно је то, мало је оних који се свакодневно сећају сваког српског прогона и који свакодневно одају почаст онима који су дали живот за Србију, за Србе, за све нас. А ја Вама овим путем честитам на томе и кажем: док је Вас, неће се заборавити ниједно зло које је Србина задесило.

Драга Марија ,још једном да се захвалим што си ми указала част. Драго ми је да  имам прилику да говорим о темама које су актуелне и битне за цело српство. Што се тиче дружења, биће ми част да опет дођем у Беране.  Званични део око промоције, оставимо за време када завршим књигу о страдању Срба у Сарајеву. И то је једна од тема о којима се много ћути.

1.Велика је храброст потребна за теме о којима Ви пишете, где је налазите?

– Храброст је сувише велика реч за оно што ја радим. Она је одликовала наше претке на Церу, Колубари, Мојковцу, а ми, данашње генерације, тек смо њихова бледа сенка.

Моја улога је да ступим у борбу против заборава, јер наш народ је управо забораву највише склон. А снагу за ту борбу црпим из страха да ћемо из сећања истуснити оно што нас је вековима одликовало, затим из захвалности онима који су живели пре нас, али и обавезе да нешто оставимо онима који после нас долазе.

2. Ако се не варам, Ваша прва књига је била о абортусу, прича која је посвећена деци која нису рођена. По Вашем мишљењу колико су, пре свега жене а онда и сви остали, свесни да се годишње  убије један већи град абортусима? Шта мислите зашто је то тако?

Заступник сам тезе да је абортус убиство. Постоје одређени случајеви када је жена приморана на абортус због виших околности на које не може да утиче. Међутим, ми годишње у абортусима губимо градове величине Шапца, Краљева, Ваљева. Толики број абортуса, у годинама када је морталитет драматично већи од наталитета, свакако мора да забрине сваког ко размишља о будућности нашег народа.

Ако узмемо да је абортус последица нежељене трудноће и ставимо нагласак на реч „нежељено“ схватићемо да суштина проблема лежи у чињеници да данашње девојке и њихови партнери, немају основна елементарна знања о сексуалним односима, да се прерано и без икаквог предзнања у те односе упуштају, и да се мора много више и преданије радити на њиховом сексуалном образовању. Када би знали како да се заштите од нежељених трудноћа, и када би знали шта је абортус и шта се тим чином ради, верујем да би и број абортуса био мањи.

3. Трилогија о Кошарама је изазвала сузе многима.  Да ли мислите да смо свесни тога шта нам се догађало или можда и даље не желимо да отворимо очи?

Ми смо као народ итекако свесни свега шта нам се дешавало. Сувише тога смо проживели у неколико деценија да се то не може тек тако избрисати. Међутим, окрећемо главу, избегавамо разговор на тешке теме… Једноставно, бежимо од ратова, страдања, страхова. Као да окретањем главе можемо избрисати као да се није ни десило.

А не можемо. Чување сећања су први корак и гаранција заштите да нам се ништа слично у историји не понови. Крајње је време да из својих грешака учимо, кад већ нисмо учили из туђих.

Напослетку, Кошаре су понајбољи пример српског затварања очију, јер о караули и херојима који су је бранили, годинама се након рата ћутало. Камо среће да су Кошаре само једне, а нису. Пуна је бивша Југославија разних „Кошара“.

4. Какво је Ваше мишљење о положају Срба на Косову? Шта мислите о односу власти  Црне Горе према Србима који живе на Косову узевши у обзир чињеницу да је Метохија некада била саставни део Црне Горе, а актуелна власт је признала такозвану државу Косово?

О каквом положају ту можемо причати и размишљати? Када те ограде међу жице, одбаце од земље на којој си проливао зној и крв, утишају ти звона и гласове, и чине све да униште сваки траг твог постојања, зар ту може и бити помисли на некакав положај као људи?

Срби на Космету доживљавају погром какав није запамћен у историји, и заиста се искрено дивим људима који су и поред свега остали тамо да живе. У њиховој борби лежи она искра, онo зрно нечега, из чега ће једног дана изнићи поново велика и јака српска национална идеја. Ми, Срби, из осталих крајева, можемо само да им кажемо хвала на томе, јер захваљујући њима ни ми нисмо одустали.

Што се тиче односа власти у Црној Гори према њима, или према иком другом уопште, нема се шта рећи. Чини ми се да тамошња власт има добар однос само према банковним рачунима. О части и поштењу, о самилости, братској љубави, хришћанској слози, помагању и братству, они очигледно нису научили на примерима својих славних предака. О њиховим делима судиће историја.

5. Шта мислите о положају свих оних који се изјашњавају као Срби у Црној Гори?

Срби у Црној Гори данас проживљавају судбину својих саплеменика у Хрватској или Босни са почетка деведестих. Крајње маргинализовани у друштвеном животу савремене Црне Горе, обесправљени, за Подгорицу нежељени, а од Београда одбачени, данас се налазе на бранику не само својих права, људских и националних, него и на бранику свог постојања. Ја верујем да ће у борби опстати и из ње изаћи јачи и сложнији него икад пре. Бројност оних који себе сматрају Србима у Црној Гори свакако даје наду у боље сутра.

6. Упућени сте, вероватно, о тренутним дешавањима у Црној Гори и литијама којима се народ бори за очување светиња. Шта мислите о томе првенствено као правник, а онда као  књижевник који пише о ономе о чему се ћути?

Мој добар пријатељ, брат, Михаило Меденица, у ком тече крв храбрих Морачана, лепо је рекао да када Србин изнесе икону из куће он више нема шта да изгуби. Литије су светли пример гандијевске борбе против незакоња, тираније и људи који су помислили да су од Бога већи.

Сваки правник ће вам о закон којима се желе отуђити светиње рећи да је апсолутно против свих људских и националних права, и да директно удара на све оно за шта се слободни свет залаже. Лично мислим да закон представља удар на верска права и ниподаштавање великог дела народа који живи у Црној Гори а који СПЦ сматра својом духовном кућом.

Више пута сам навео у својим књигама да је закон обично у руци у којој је и мач. Оно што власт у Црној Гори тренутно чини управо је доказало ту тезу. У таквим случајевима, отпор постаје обавеза.

7. Да ли сте некада били у Беранама? На неки начин из овог града је почела побуна, да ли мислите да смо покренули бујицу?

Беране су биле први град у Црној Гори, и један од првих градова уопште у којима је организована промоција књиге „Зов карауле“. У њега сам дошао као странац, и тамо оставио део свог срца. Свидео ми се и град и људи које сам упознао. Моја мишљења о њима су потврдили када су стали међу првима у одбрану својих права.

Тај фамозни закон је посејао много искрица широм слободне Црне Горе и било је питање где ће пожар избити. Битно је само да буктиња слободе не буде угашена и да браћа у Црној Гори издрже све притиске и да никад не поклекну.

8. Мишљења сам да би промоција трилогије о Кошарама заинтересовала грађане Берана, да ли сте можда размишљали о томе да нас посетите?

Рекао сам домаћинима који су ме угостили приликом промоције „Зова карауле“  да ћу се у Беране увек радо враћати и своје мишљење нисам променио. Ипак, промоција трилогије о Кошарама тренутно није реална. Прича о Кошарама је актуелизована и медијски пропраћена, те сматрам да ја више немам шта додати на ову тему. Пажња јавности је скренута на хероје који су бранили границу, и тиме је циљ постигнут. Много је реалније да се видимо када завршим књигу коју тренутно спремам и која се тиче о још једном питању о ком се такође поприлично упадљиво ћути, а то је страдање сарајевских Срба.

9. Колико сте упућени у језик којим се говори у Црној Гори, да ли имате неко мишљење о томе? Може ли се национални идентитет градити на језику који нема лингвистичку потпору?

Црна Гора као савремена држава, нема никакве везе са историјском државом Црном Гором. Савремана Црна Гора свој идентитет гради на лажној цркви, јер шта је ЦПЦ него лажна црква. Затим, брише своју историју и одбацује све што има било какве везе са српством и тиме пљују и на Његоша и све што је владика за свог живота чинио. Све ми се чини да је савремена власт у Црној Гори ближа Дрљевићу него Његошу.

Круна таквог понашања је стварање црногорског језика као посебног и засебног на стаблу словенских језика. Морам да признам да мене запрепашћује насушна потреба да се ствара нешто ново, а иза себе имаш векове на које можеш да се поносиш. Докле ћемо се више отуђивати једни од других?

Узмимо пример немачког језика. Говори се и у Аустрији, а ја нисам чуо да они желе правити аустријски језик. Ја на пример, тешко разумем саплеменике са истока или југа Србије. И шта сад треба, да свако за себе прави неки нови језик? Другачији? Не, не и не! Сви ми припадамо истом говорном подручју, говоримо језиком који је растао и јачао кроз векове, који се дубоко укоренио у наше балканске врлети, и тај корен се не може и не сме тек тако ишчупати. Чупањем корења уништавамо и сваки траг сопстевног постојања.

Опростите, можда сам мало скренуо од суштине, а то је да црногорски језик као засебан нема апсолутно никакву лингвистичку потпору, и да су му темељи на истом месту на које се ослања и српски језик. Па тај наш заједнички језик можемо назвати и свемирским, и ескимским, и гремлинским, како год, и опет ништа од тога не може променити чињеницу да говоримо истим језиком.

10. Да ли су Срби и Црногорци један исти народ?

Српство као појам, начин живота, узвишена мисао, надмашује појмове „Србин“ и „Црногорац“. Црногорци су вазда били најтврђи орах српства. Срби су српству давали пространство и бројност. Нити које вежу Србе и Црногорце су вековима спајане. Крв нам је измешана. Који год човек данас загребе по прошлости пронаћиће у себи и српске и црногорске крви.

Не може ово бити никако другачије до исто. Исти народ, иста прошлост, иста историја. Исти су нам митови и јунаци. На истим песмама смо уз ватре певали. У исте се идеале заклињали. На истом хлебу отхранили.

Па како онда то можемо посматрати икако другачије него као једно тело са два имена. За мене су Србија и Црна Гора две комора срца. Једна без друге куцати и живети не може.

Љубим и поздрављам драгу браћу и сестре широм целе територије коју данас обухвата Црна Гора. 

Интервју урадила: Марија Вешовић

One thought on “Ненад Милкић:Аутор трилогије која је узнемирила духове

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest