„НОТОРНА НЕИСТИНА ДА СУ ПРОДАВЦИ САКРИЛИ БИЛО КОЈИ ПОДАТАК“
Ненезић: Нико није преварио Брковића, све је знао
Предсједник тадашње тендерске комисије Предраг Ненезић наводи да је власник “Вектре” имао рок од годину дана да пријави било каква одступања, али да у том року ништа није пријавио
Брковић и Ненезић, Фото: Архива Вијести
Ноторна је неистина да су Влада Црне Горе или Савјет за приватизацију сакрили податке и преварили купца ХТП Бока”, казао је “Вијестима” предсједник тендерске комисије за продају ове хотелске компаније из 2007. године Предраг Ненезић.
Власник “Вектре Монтегеро”, које је тада купила ову компанију из Херцег Новог, Драган Брковић, на сједници Комисије за приватизацију прије три дана казао је да га је Влада преварила 2007. године јер су били сакривени подаци о губицима, радним споровима дуговима и реституцији, због чега је најавио претњу тужбом против државе за обештећење више од 50 милиона еура.
“Продаја већинског пакета акција ХТП Бока реализована је транспарентно, путем међународног тендера, уз ангажовање репутабилног савјетника, аустријског Раиффеисен Инвестмента и уз пуно поштовање свих прописа из те области. Прије достављања понуда, сваком квалификованом понуђачу је био обезбијеђен приступ свим расположивим подацима финансијске, комерцијалне и правне природе. Касније у преговорима са прворангираним понуђачем, компанијом Вектра, усаглашено је да саставни дио уговора буде и 12 изјава о истинитости података, за које је, под пуном материјалном и кривичном одговорношћу, гарантовао Одбор директора компаније”, казао је Ненезић – тадашњи министра туризма.
Брковић имао годину да се жали
Он наводи и да је купац имао и додатних годину дана да пријави све евентуалне мане или дугове који би се након купопродаје открили, што није урадио.
“Ноторна је неистина да су Влада или Савјет за приватизацију, односно државни фондови, Фонд за развој, Фонд ПИО и Завод за запошљавање, као продавци, сакрили било који податак. Јер, најважнији циљ сваког приватизационог аранжмана у том периоду био је обезбјеђење одговарајуће инвестиције, ефикасније управљање и трансфер савремених знања и вјештина и стварање нових радних мјеста. Иако је сама продаја акција била изузетно важна, нажалост, у овом случају није дошло до остварења осталих, важнијих циљева. Дакле, нико никога није преварио, нити је могао имати било какав мотив да то уради. Уосталом, уговор, који је доступан најширој јавности на званичним порталима, недвосмислено потврђује чињенице”, казао је Ненезић.
Он наводи да је саставни дио основног уговора, између осталог, био и списак свих тадашњих судских поступака, свих непокретности са назнаком врсте права коју ХТП Бока има у погледу тих непокретности и свих терета, као и списак запослених и сва њихова права из колективног и појединацних уговора и још читав низ података.
“Све остало су грубе неистине, што потврђују и документа”, навео је Ненезић. Брковић и извршни директор “Вектра Боке” Милић Поповић казали су да у “соби података” током тендерске процедуре није било података које су накнадно открили, а то су прикривени губитак од 26 милиона еура, радни спорови вриједни 3,5 милиона еура, 27 милиона еура неусаглашеног капитала, проблеми реституције над имовином вриједном 15 милиона еура и порески дуг од 557 хиљада еура.
“То је највећи промашај у мојој 48-годишњој пословној каријери. А зашто? Зато јер сам вјеровао држави и институцијама система”, казао је Брковић.
Грбавац пописивао спорове
Осим купопродајног уговора, Брковић је потписао и прилоге уговору на 223 стране међу којима је и списак цијеле имовине компаније, заједно са листовима непокретности у којима су писали и терети попут реститиције, да је компанија само корисник а не власник некретнине и други. У овим прилозима постоји и више потписаних изјава тадашњег директора ХТП Бока Радивоја Божовића који под пуном материјалном и кривичном одговорношћу потврђује тачност наведених података.
Дио прилога купопродајног уговора са списком судских спорова који су се налазили у тендерској документацији и оних који су постојали непосредно пред потписивање уговора направио је и потписао тадашњи руководилац правне службе ХТП Бока Ранко Грбавац. Он је на челу правне службе био и у периоду двије године прије приватизација па је морао знати и све о могућим правним споровима као и правним статусима имовине компаније.
Грбавац је сада секретар “Вектра Боке” и на сједници Комисије за приватизацији сједио је поред Брковића када је овај причао да је преварен и да у тендерској документацији и уговору није било података о свим споровима, дуговима и правним статустима – забиљежбама реституције на имовини.
Најгоре су прошли радници
Штету од пропале приватизације, јер хотели већ 15 година нијесу реконструисани, трпи херцегновски туризам али и велики број садашњих и бивших радника који су изгубили и до 15 година стажа, због чега или не могу да оду у пензију или морају да живе од привремених пензија од око 140 еура. Најмање је на губитку Брковић јер није уложио ни еуро свог новца јер је државне акције у ХТП Бока купио од кредита, којег није ни вратио већ је тек у јануару ове године због тог дуга изгубио власништво у “Вектра Монтенегро” које је уписано на НЛБ банку из Цириха.
Стечај разлог за раскид уговора, док нема услова за обештећење
“Вектра Бока” се налази у стечају кроз реорганизацију од краја 2016. године, а Управа прихода је прије два дана поднијела захтјев да се уведе класични стечај јер управа компаније не поштује план реорганизације због чега им дугује милион еура за приспјеле, а неисплаћене пореске обавезе.
Уговором о приватизацији је предвиђено да у случају увођења стечаја у компанији Савјет за приватизацију може једнострано раскинути уговор. У случају овог раскида предвиђено је да продавац врати “Вектри Монтенегро” 70 одсто купопродајне цијене али само ако су извршили најмање 50 одсто укупног инвестиционог програма од 50 милиона еура. Брковић није испунио ни овај други услов па не би имао право на повраћај 70 одсто новца што је око 15,5 милиона еура. Евентуално би у судском спору мога тужити државу да му није дала да инвестира, а да је он био спреман и имао новац.
Он је ову компанију купио у периоду такозваног економског бума, али је већ наредне године почела велика економска криза, када ни много озбиљније компаније нијесу инвестирале новац.
Осим исплате купопродајне цијене обавеза Брковића била је и да гарантује за реализацији инвестиционог програма са банкарском гаранцијом од 2,5 милиона еура као и са мјеницама од 10 милиона еура. Предвиђено је да прва гаранција и мјенице на ове износе трају 18 мјесеци, а да се затим предају нове на исте износе са роком важења од 12 мјесеци све до испуњења обавеза.
На сједници комисије посланица Зденка Поповић је прочитала дио података Савјета за приватизацију да су “Вектра Монтенегро” и Брковић предали само прве гаранције и мјенице које су истекле 2009. године.
Ово је била основа да Савјет већ тада раскине уговор, али то није урађено. Продавац акција није била држава или Влада већ три државне институције – Фонд за развој садашњи Инвестиционо-развојни фонд, Фонд ПИО и Завод за запошљавање. Тако да би у случају раскида уговора они били ти који “Вектри Монтенегро” треба да врате новац или са њом воде спор у вези с обештећењем.
Новац од продаје подијељен је тако да је Фонд ПИО добио 9,1 милион еура, Фонд за развој 8,5 милиона еура, Завода за запошљавање три милион и Савјет за приватизацију 222 хиљаде еура, док је савјетник за приватизацију Раиффеисен Инвестмент АГ зарадио 1,25 милиона еура.