Пише: Дијана Ћоровић
Стрпљење и чекање се исплати, сигурно. Како и када то не можемо знати. Ипак сада смо сви под један те исти поклопац па удахните дубоко јер пред нама је да чекамо и будемо стрпљиви. Можда ћемо напослетку ми сами подићи тај поклопац чекања. Сада још не знамо шта нам је чинити сем да чекамо тог невидљивог непријатља и да се бранимо. Да бранимо себе, своје најмилије, своје најдраже тако што ћемо бити до задњег атома снаге стрпљиви. Ми смо народ који то може. Таква нам је сорта. Они који сматрају да нијесмо једнаки пред Богом нека остану мимо нашег поклопца, слободно. Шпијунима нема мјеста близу нас који бранимо гробове својих предака и који се не помјерамо са наших огњишта ма какво зло да залута овом нашом земљом. А ви који сте спремни да хулите Бога одгамижите вашем свевлашћу па пустите пипке на то што вас може заситити… ако то уопште постоји. Ајте само у рупе своје невидљиве!
Ми који смо сачували своје знамо да носимо тежину и немаштину. Знамо шта ова земља гута сада и колико суза, зноја и крви предака наших је упила. То се не да. То се не заборавља. То се чува. Па да, и од невидљивих непријатеља. Није намa нов oвај непријатељ. Нов је негов облик. Као црна сјена кад се провлачи кроз углове па јој се не може дефинисати облик. Ето тако. Као сам Ђаво. Чудна смо ми сорта. И јединствена. Зато смо трн у оку много година тим моћницима. Да ли им је циљ да нас покоре или да нам умање огњишта,? Ех…ај знај ђе је ђаволу реп! Но, није нама необично ићи трновитим путем као што су наши кад није било другог ни бољег. Али пута је било, јер је Бог био уз њих као што је сада уз нас.
Невиљив је био и F-117 A до суботе 27. марта 1999. године док није долетио изнад сремског села гдје је невидљиви доживио свој последњи лет. Били смо тада СР Југославија. Наша војска је тада срушила мит о тактичком бомбардеру, познатији као “ноћни соко“. Био! Сада је “невидљиви“ прошлост које смо се отарасили и послали поруку штабу НАТО-а да пред собом има жилавог противника. Невидљиви су били сви ти пилоти који су бацали бомбе како по Србији тако и по Црној Гори и оставили крваве руке родитељске, оставили гробове невине дјеце…али преживјели смо. Сачували смо свој педаљ којим слободно корачамо и макар знамо да је та земља наше све. Наша прошлост, наша садашњост и будућност.
Невидљива је била пошаст и немаштина која нас је задесила са инфлацијом новца. Непријатељ се увукао у народни новчаник. У 1990. години имали смо инфлацију од 12,7 одсто, да би за њом дошла 1991. која се завршава са инфлацијом од 235 одсто. Прије тога замрзнути су рачуни и цјелокупна девизна штедња грађана. Тако је настао проблем старе девизне штедње. Процјене су да су обавезе банака према грађанима Србије и Црне Горе износиле 8,7 милијарди марака, мада је доста девиза остало у сламарицама. Издржали смо и то. Били смо сиромашни. За једну плату могли смо купити једну хемијску оловку. Затим је настала психичка тортура са боновима којима се подизала храна, које није било довољно. Били су редови испред пекара, задруга, бензинских пумпи. Жене, изнурене од плача и боли јер немају својој дјеци комад хљеба смогле би снаге да се свађају у тим редовима и да се боре за своје. Није било шећера ни уља на рафовима. Носили смо прсле патике и нијесмо имали комплекс због тога., јер, сви смо били под истим поклопцем, баш као и сада.
Преживјели смо глад и патњу. Давно је то било али многи памте скрушена од бола лица својих родитеља који нијесу могли да им приуште најосновније. Бог нам је дао снагу и сву снагу усмјерио у наш ум да схватимо да ће све то проћи. И прошло је. Ми смо постали јачи и способнији упркос невидљивом непријатљу.
Невидљиви се поново појавио у облику економске кризе. Пустио је пипке на радна мјеста. Ограничио новац нашем поштеном раду. Угасио предузећа. Потјерао раднике кући и громко залупио врата, на њих накачио тешки катанац и притегао ланцима. Та врата деценијама нико не може да отвори али, гле чуда, живимо. Пролазимо поред њих, некад неко покуша да их отвори. Међутим сам нико не може. Можда када би се сви ту сложно скупили можда би се десило чудо па би тај катанац олабавио тек на први трзај…али никако да се сложимо. Поглед нам некад одлети пут фабрика. Замислимо како су некад тамо радници ужурбано обављали своје задатке, па онда весели ишли својим домовима. Сада су тамо само празне зидине обрасле маховином која је помодрела од тишине. Ипак, идемо даље…са или без предузећа. Способни да направимо од ничега нешто. Способни да се насмијемо када нам је тешко. Способни да волимо и да будемо срећни због ситница. То смо ми. Такви МИ смо невидљивом сметња. Јер се поред нас оваквих не осјећа супериорним.
Упоран је тај невидљиви паразит. Упоран и лукав. У свашта се да претворити, само у човјека НЕ. Ту је наша потешкоћа, јер ми смо навикли на какве такве непријатље. А невидљиви од грамзвог паразита секундарно нараста у крволочно чудовиште које је опет зјапи крваве чељусти на наш сој. Мирно те чекамо. Невидљиви, ма колику моћ да имаш и да нас зграбиш, не би могао сажвакати интелигенцију, љепоту, доброту, снагу и ум наш. Жилав смо ми сој, а ти си из оне врсте која то не може да схвати. Невиљиви несој!