Није се догодило а могло је

Пише: Јанко Плавшић

                30.август 2020.године, парламентарни избори у Црној Гори.

                „С великим одушевљењем вам честитам побједу.“ Саопштава предсједник ДПС-а и државе Црне Горе, Мило Ђукановић. У штабу ДПС-а настаје општа еуфорија.

У овом случају ДПС и Мило Ђукановић нису само побиједили на изборима, већ су побиједили и Цркву. Побиједили су све оне који су пружали отпор оваквом режиму, оне који су хапшени, пребијани због отпора и изречене ријечи. Побиједио је традиционалну Црну Гору, њену историју, поријекло и све њене претке. Успио је у свом науму да створи државу подчињену њему и његовим ближњима. Створио је земљу гдје постоје грађани првог и другог реда, подобни и неподобни. Гдје свако ко није за њега и ДПС, није ни за Црну Гору. Па је дошло вријеме да се обрачуна са свима онима који су му представљали пријетњу, и да сачува ову (украдену) побједу.

                Срећом ово се није догодило. Али могло је. Зато узмимо бар на трен ту могућност да је ДПС успио да побиједи на изборима. Шта би се десило у наредне 4 године? Замислимо то само да би видјели колико је ова побједа велика.

                Послије проглашења побједе, прво кренуо обрачун са грађанима, који не би хтјели да признају резултате избора (сви ми знамо како су се избори и раније добијали; уцјенама, куповином, крађом и страхом). Сигуран сам да би на улицама црногорских градова изашао велики број грађана. Чак и без позива политичара, самоиницијативно би се почели окупљати и бунити против крађе избора. Да не буде забуне, мислим да не би изостао ни позив опозиционих актера, да су овог пута сви били спремни бранити изборну побједу. Као одговор на излазак на улицу протести би били стравично и насилно угушени. Што од стране полиције, тако и од стране криминалних структура блиских ДПС-у. Средства се не би бирала. Први протест те ноћи би морао бити најсвирепије угушен, да би се народу утјерао страх у кости. А онда би кренула хапшења, прво опозиционих лидера, а затим и сваког грађанина који би имао било каквог утицаја у друштву и који би позивао на бунт. Експресно би биле донешене осуђујуће судске пресуде у овим случајевима. Почео би лов на неистомишљенике, који би одлазили на дуге робије и плаћали превисоке новчане казне. Како оправдати све то? Лако, кршење мјера НКТ-а, са посебним освртом на мјере ширења вируса, позивање на промјену уставног поретка, и сл. А све то би оправдавали режимски медији, а посебно би се у томе истицао јавни сервис. Од демонстраната би се стварали државни непријатељи, који су против Црне Горе.

                Затим би кренуо обрачун с Црквом. Насилно би се кренуло у преузимање храмова,  хапшење свестеника као и њихово протјеривање. Свако окупљање у храму, цркви или испред њих би било најсуровије кажњавано. Такозвани „Закон о слободи вјероисповијести“ би био одмах примијењен пуним својим капацитетима. И док би Црква покушавала да се на судовима бори за правду, ти судски случајеви би завршавали по фијокама, многобројних подобних судија, а суђења би трајала годинама. Имовина Митрополије црногорско-приморске и њених епархија, би отишла на добош, по добро познатом сценарију који смо видјели и при распродаји државног добра. Највећи профит остварили би људи блиски ДПС-у. Храмове би запосјела нека НВО црква или би се основала нека нова непризната црква. Циљеви остварени, одузета имовина, богатство увећано, а идентитетско питање и духовно заокружено. А све би се то оправдавало побједом на изборима, јер тако је народ желио.

                Следећи потез би био обрачун са онима, које они сматрају грађанима другог реда,  Србима. Поред тога што би им црква била доведена до прогонства и њихов национални идентитет би дијелио сличну судбину. Губили би послове, не само у државним институцијама и предузецима, већ и у приватним фирмама гдје би ДПС имао ту  моћ. Појам Србин би се покушао искоријенити. Из школства и историје, би били избрисани или би им биографија била преправљена, сви они наши преци који су се изјашњавали као Срби. У таквом амбијенту или би прихватили све оно што пласира ДПС или би морали напустити Црну Гору, да би уопште опстали. Тако би до пописа 2021.године број људи који се изјашњавају као Срби био преполовљен. Самим тим и њихов политички утицај би био маргинализован. А онда би било лакше контролисати све процесе у Црној Гори.

                Економија би кренула да пропада, још више. Што због пандемије вируса, што због лошег управљања државом. После свих ових горе наведених догађаја и долазак туриста из Србије и Босне и Херцеговине би био драстично смањен. Што би се опет одразило на и онако већ лош животни стандард у држави. Плате и пензије се не би смањивале, али би зато прво акцизе на робу а затим и цијене намирница драстично скочиле. Јер и онако већ празан буџет треба нечим одржавати. Поново би се задужили код ММФ-а и Свјетске банке. А када би нам и они ускратили кредите због презадужености, окренули би се Кини и њиховим кредитним аранжманима, који би довели до губитка територије. И док би народ гладовао и борио се за своју егзистенцију, они би се богатили све више.

                Ако вам све се овај мој поглед чини немогућим и претјераним, знајте да следеће изборе Мило Ђукановић не би чекао у овом амбијенту. Већ би се потрудио да више никада не угрози своју побједу, а страх и терор су ипак оно што је њему и људима око њега најближе, па би се тим и служио. Зашто сав овај терор није употријебио после пораза на изборима? Одговор је лак, није имао чиме да се оправда пред свијетом, па је зато морао и признати свој пораз.

                Пред данашњом Црном Гором је боље вријеме, за све оне који у њој живе. ДПС је послат у прошлост из које се никада више неће вратити. Побиједила је истинска Црна Гора. Црна Гора наших славних предака. А све што слушате од Мила Ђукановића и њему сличних су само последњи трзаји „мртве“ хоботнице.